Translate

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 26. јун 2015.

ХРИСТОС-логораш с покиданим ропским везама око руку и Свети великомученик Стефан у српском војничком копорану стигли су пре тачно шездесет година у Београд из нацистичког концлогора "Бухенвалд"

ХРИСТОС-логораш с покиданим ропским везама око руку и Свети великомученик Стефан у српском војничком копорану стигли су пре тачно шездесет година у Београд из нацистичког концлогора "Бухенвалд". Реч је о иконама са пркосног иконостаса који је уз помоћ сапатника направио српски официр, архитекта и универзитетски професор Григорије Самојлов. Он је рођен као козак, Рус, а одабрао је да буде Србин. 
- Самојлов је могао да избегне заробљавање код Сребренице 1941, где му је као рођеном Русу нуђено да не проводи заробљеничке дане са Србима који су увредили Трећи рајх и са њиме заратили. Он није пристао да напусти ратне другове, чак ни да оде у официрски логор. 
Из солидарности с обичним српским војницима скинуо је официрске еполете и определио се за њихову суморну и неизвесну будућност - каже протојереј ставрофор Драган Павловић, старешина београдске Цркве рођења Светог Јована Крститеља, где се налази иконостас који је Самојлов направио у делу Сталаг 9-Ц, злогласног концентрационог логора "Бухенвалд".

Саговорник "Новости" наглашава да у години у којој свет обележава завршетак Другог светског рата што више људи треба да дође и види јединствени споменик српског духа и културе настао међу бодљикавим жицама.
- Иконостас за заробљеничку капелу настао је у најтежим условима из несаломивог духа Самојлова који је желео да покаже какву културу имају Срби - истиче протојереј Павловић. 
- Српски војници су истрајно и непоколебљиво као ранохришћански мученици у нацистичком логору голим рукама вадили старе железничке прагове и носили их професору Самојлову да прави иконостас. Они су своја следовања трампили за боје, а резбарски алат су правили од старих коњских потковица и металних отпадака.
Професор Григорије Самојлов рођен је 1904. у Таганрогу на Азовском мору, а крајем руског грађанског рата с оцем је последњим бродом са Крима 1921. кренуо ка Србији. Као припадник Кадетског пука матурирао је у војној гимназији у Билећи, а затим је уписао студије архитектуре на Техничком факултету у Београду. Раскошан таленат учинио је да брзо постане тражен архитекта и доцент професора Александра Дерока. Чим је проглашена мобилизација обукао је униформу, а са јединицом је остао одсечен код Сребренице, у непријатељаком окружењу локалног становништва. Српске војнике су убијали и насеља пустошили муслимани у усташким јединицама. Самојлов је успео је да одржи јединицу до доласка Немаца, који су после предаје нагласили да у заробљеништво иду само Срби и да су сви остали слободни.
- Самојлов је са својим војницима отишао у логор "Бад Сулци", где су обављали најтеже послове - каже др Милан Просен, историчар уметности, захваљујући чијим истраживањима је сачувана успомена на Самојлова. - Доживео је несрећу, шина му је пала на ногу и сломила је. После тога је упућен у логор "Сталаг 9-Ц" где је направио иконостас.
Др Просен је открио Самојловљеве забелешке из 1943. кад је логор посетио СС генерал Граф.
- Он је претходно обишао француски и белгијски део логора, где је видео њихове капеле, примитивно рађене од картона и различитих јефтиних материјала, закуцаних на нерендисане чамове летве. Не нашавши код нас капелу, он је упитао логорског официра: "А где је српска капела?" Капетан Леман, који је имао лоше искуство са српском војском на Солунском фронту, презриво је одговорио да смо ми Срби Цигани и да немамо своју културу. Стајао сам близу њих, добро сам чуо, и то ме је страшно увредило. Решио сам да им докажем супротно и да израдим најлепшу капелу, са правим иконостасом у српсковизантијском стилу - забележио је Самојлов.
Професор је преузео команду и са својим војницима започео необичну битку за српску част. Логораши су се чудили Србима који су почели да купују на црном логорашком тржишту старе потковице и други челични отпад, као и све могуће комаде папира и боје. Немци су се чудили зашто Срби траже старе железничке прагове које су и нацисти одбацили као шкарт. За то време Самојлов је неуморно цртао скице иконостаса и икона на сваком комадићу папира до кога је дошао, а од белгијских заробљеника је куповао сликарски материјал плаћајући га следовањима.
Онда је почео примитивним алатом да резбари и из тврдих железничких прагова почели да се указују таковски крстови, грифони налик онима из Студенице, крилати серафими. На икони се појавио и арханђео с истуреним штитом, који се ватреним мачем спрема да узврати ударац.


- Архангел Михаило на северним дверима је у ратничком ставу далеко од мирноће византијског лица и наглашене продуховљености средњовековља - каже протојереј Павловић. -Више је представљен као борац за правду и осветник.
Пред прксоним порукама са српског иконостаса занемели су и логораши и Немци. Ипак, они нису уништили иконостас који је дочекао у српској бараци-цркви 11. април 1945, кад су трупе 83. пешадијске дивизије Армије САД ушле у у логор "Бухенвалд" и затекле 21.000 изгладнелих логораша.
Није забележено како је иконостас враћен у Србију, али је практично једина могућност за то била да га српски војници раставе, донесу са собом кроз гужву возова који су логораше враћали у отаџбину. Иконостас је однет у Патријаршију СПЦ, а затим у капелу Учитељске школе краљице Наталије у Београду, одакле су га нове власти убрзо избациле. Неко време стајао је и у Цркви Светог Марка, одакле су га комунистички комесари протерали јер им је изгледао сувише пркосно и бунтовно.
Враћен је у Патријаршију где га је чувао протојереј Радослав Грујић, професор универзитета и творац Музеја СПЦ. Самојловљев иконостас је од 1953. постављен у најнеобичнијој цркви у Београду, парохијском Храму Светог Јована на Централном гробљу. Он је магнетски привлачио вернике који су учинили да овај храм данас буде један од најлепших и најпосећенијих у престоници.
Све што видите у цркви дословно су даровали наши верници - од живописа
витража, до часне трпезе која је стигла из Русије. Ипак, највећа драгоценост је иконостас професора Самојлова који изражава историјски тренутак у коме је настао, али и више од тога. На њему је Спаситељ приказан са рукама које су покидале конопац који симболизује "окове, везе и ропство Срба и свих православних хришћана". Неки историчари уметности кажу да је иконостас нема већу уметничку вредност, осим порекла и услова у којима је настао. А зар има ишта вредније од сведочанства о снази коју је нашим заробљеним војницима дала вера у Бога и добро позната карактерна особина Срба - инат, који су у логору задивили и Немце и остале народе - закључује прота Павловић.



СВЕТИЊА НИ ИЗ ЧЕГА
ПОШТО после рата комунистичке власти нису дозвољавале да се гради храм у крају око Централног гробља, који се интензивно урбанизовао, патријарх Герман наложио је свештенству да као у ранохришћанским временима богомољу заснује међу гробовима.
- Архитектонска историја Цркве Светог Јована у којој се налази иконостас професора Самојлова, јединствен у свету, почела је из мртвачнице. Баш због тога на примеру овог парохијског храма осећа се животворност речи нашег Господа да ће сазидати цркву своју и да је ни врата пакла неће надвладати. Од просторијице из 1948. намењене православнима за испраћање на онај свет до данас је читава зграда, иако није била првобитно сазидана с култном наменом, постала права и достојна богомоља - испричао нам је прота Павловић.




Пркосни иконостас српских војника! | Репортаже | Novosti.rs

Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови