Душан Стојковић
Српска поезија и више је него земља чудновата. У њој су до неба уздизани песници који то ни по чему не заслужују, а на далеке маргине потиснути они који битну и врхунску поезију стварају. Иако се с времена на време, и веома често, пожели неки критичар који ће челичном метлом раскрчити и прочистити мемљиве ходнике у којима поезија једва може да дише, такав се не јавља. И не само зато што је време великих критичара – могуће – заувек прошло. Ситуација је много сложенија и болест је много тежа. Најпре, сами песни-ци се међусобно не читају
