Бивши BALKAN ORIENT Press
ПоРтАл
Сазвежђе З
четвртак, 17. август 2017.
петак, 28. април 2017.
четвртак, 27. април 2017.
КОХОРТЕ ЗЛА / Александар Лукић
Александар Лукић
КОХОРТЕ ЗЛА
Вино цвета у стакленци с пролећа у подруму.
Крв пламиња цветањем у срцу људском слично.
Балканске убице постају – увек прозаично
у доба рата умишљени синови: кохорте. Лично
познавах многе. Протуве: једни другима равни.
Венчани прстен: нагле, пренагле, ђавоље слуге.
Одрубљеним главама несрећника, о опкладу
по зеленој трави играју лопте за пакло пљуге.
Безбожна страдања - чему? У име Бога, веле!
Једни се крсте, други клањају, а трећи целом шаком
бију почев од чела. Јадан је Бог поред такве феле:
овај живи свет и ми са њим у стиску јаком.
Видиш ли како са људских лобања шупље очне дупље
пут осветљавају уместо џепне лампе: како жмигају свици.
Густ мрак гоне у још дубљу таму
дођавола нек иду крвници!
= из необјављених рукописа српских песника
недеља, 16. април 2017.
четвртак, 30. март 2017.
Из мојих Бележница / Белатукадруз (01)
Последице могу бити несагледиве и неоиписиве...Не кажњавајте децу батинама, као да тучете стоку, не васпитавајте никог страхом!Не стварајте несрећна бића, затворена у себе, која читав свет мрзе због једног човека, због онога што их је казнио.
Бедеља, 22. јул 1973. - Опроштајно вече код Мирка "Ђеме". Сутра зором путује са Београд, , из Сурчина лети за Цирих, а из Цириха преко Атлантика за Њујорк (око 14 сати лета). Тамо га чекају његови - жена, сестра, отац и маћеха. Овде му остаје мајка, Љуба са децом (Зораном и зорицом). Зоран је опекао ноге на неком камену врелом извађеном из ватре; Зорица неповерљивим очицама стреља све око себе - лица, предмете, ноћ. Можда она још увек недовољно разуме све што се збива, али сигурно слути да ће протећи много дана и ноћи док поново не угледа вољено лице своје "маме". Тамо у Њујорку.
Пили смо пиво и разговарали о свему, о авионима и великим америчким градовима, о опасностима лета и љубазним стјуардесама. Ту на балкону били су чланови три најближе породице - својта, комшије.
Једна старија жена - "Кија" - дирљиво се опраштала од Ђеме, лепотана:"Па, поздрави све тамо у Америци...И кажи како јесте како се ми овде мучимо и живимо бедно... Поздрави сестру, жену и оца.. Св е!"
Кренулаје низ степенице достојанствено, и тек када су се граја и узбуђење стишали, довикнула је са дна степеништа: "Лаку ноћ!"
Други један младић снажне мускулатуре плав као Енглез, причао је смешне анегдоте о женама, о људима, о познаницима. (Његова се жена, узгред буди речено, неколико пута тровала из превелике убави према њему, једном се умало није упуцала из пиштоља, а последњи пут пре него ће отићи на рад у Беч, полила је лице бензином и запалила се. Срећом пламен су брзо угасили бацивши јој ћебе преко главе и спасли је од сигурне смрти из љубави.) Причао је једну анегдоту о неком Русу. - Дошао уображени Рус у Мајданпек и пита једног нашег Вла Што ето? - Овца! - У Русији овце вељикиј ко краве.
Опет пита Рус нашег Вла за нешто и стално понавља - код вас је то мало, а у Русији велико-велико!
Е,чекај, реш Вла дадоскочи Русу. Кад су легли увече да спавају, у топлој соби без свеће, Вла донео из шуме огромну корњачу и она почела да гегуца по соби. - Што ета?
- То је ваш -каже Вла. - Ауу -каже уплашено Рус -код вас вељика ваш! - И већ се спрема да бега из собе. - У Русији мала, мала ваш...
Око десет увече устао сам да се опростим са рођаком Ђемом. Били смо узбуђени - путује на далеко - можда се последњи пут видимо?
Док ме је пратио кроз мрачно двориште, Ђема ме подсећао: "Бураз, кад завршиш тај факултет, јави ми се, чекам те.. Атлатик изгледа преширок док не седнеш у авион; али кад си већушао у авион, треба издржати четрнаест сати. А лет може бити и забаван поред стјуардеса. What do you want? питају чим им се насмешиш.
Довиђења!Срећан пут! А онда мрачна јулска ноћ и сентиментална музика из неке куће према Бењином брду испред које је башта са лејама цвећа и бокором јасмина. Да, помислих, одлучено је, и ја ћу у Америку!!
Ех , шта све нема у тим мојим безбројним бележницама. Али да би се путовало у Америку треба знати енглески, а ја се баш нисам потрудио да учим стране језике, енглески на првом месту. Као матурант добио прву награду на једном великом југословенском књижевном конкурсу , за студеије новинарства на Колумбија универзитету, уз стипендију Џенерал моторса, и ја сам ту стипендију због незнања језика делом потрошио на београдском Правном факултету. Али, написао сам да ћу једном стићи у Америку, и ево имам доказ црно на бело, али живот је текао другачије - завршио сам факултет, запослио се као професор књижевности, и заборавио на Америку, све док нас Американци нису бомбардовали 1999. године... Колико се ствари догодило од тог лета 1973. године до овог пролећа 2017! Прохујао је читав живот. У међувремену су поумирали многи које сам знао и волео : Ђемина мајка, тетка Љуба, сестра Мица, отац Жарко... Зоран и зорица су одавно прешли да живе у Њујорк, где имају своју децу и унуке већ... "Ђему" нисам видео ни сам не знам колико...
(извор: (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац)
Бедеља, 22. јул 1973. - Опроштајно вече код Мирка "Ђеме". Сутра зором путује са Београд, , из Сурчина лети за Цирих, а из Цириха преко Атлантика за Њујорк (око 14 сати лета). Тамо га чекају његови - жена, сестра, отац и маћеха. Овде му остаје мајка, Љуба са децом (Зораном и зорицом). Зоран је опекао ноге на неком камену врелом извађеном из ватре; Зорица неповерљивим очицама стреља све око себе - лица, предмете, ноћ. Можда она још увек недовољно разуме све што се збива, али сигурно слути да ће протећи много дана и ноћи док поново не угледа вољено лице своје "маме". Тамо у Њујорку.
Пили смо пиво и разговарали о свему, о авионима и великим америчким градовима, о опасностима лета и љубазним стјуардесама. Ту на балкону били су чланови три најближе породице - својта, комшије.
Једна старија жена - "Кија" - дирљиво се опраштала од Ђеме, лепотана:"Па, поздрави све тамо у Америци...И кажи како јесте како се ми овде мучимо и живимо бедно... Поздрави сестру, жену и оца.. Св е!"
Кренулаје низ степенице достојанствено, и тек када су се граја и узбуђење стишали, довикнула је са дна степеништа: "Лаку ноћ!"
Други један младић снажне мускулатуре плав као Енглез, причао је смешне анегдоте о женама, о људима, о познаницима. (Његова се жена, узгред буди речено, неколико пута тровала из превелике убави према њему, једном се умало није упуцала из пиштоља, а последњи пут пре него ће отићи на рад у Беч, полила је лице бензином и запалила се. Срећом пламен су брзо угасили бацивши јој ћебе преко главе и спасли је од сигурне смрти из љубави.) Причао је једну анегдоту о неком Русу. - Дошао уображени Рус у Мајданпек и пита једног нашег Вла Што ето? - Овца! - У Русији овце вељикиј ко краве.
Опет пита Рус нашег Вла за нешто и стално понавља - код вас је то мало, а у Русији велико-велико!
Е,чекај, реш Вла дадоскочи Русу. Кад су легли увече да спавају, у топлој соби без свеће, Вла донео из шуме огромну корњачу и она почела да гегуца по соби. - Што ета?
- То је ваш -каже Вла. - Ауу -каже уплашено Рус -код вас вељика ваш! - И већ се спрема да бега из собе. - У Русији мала, мала ваш...
Око десет увече устао сам да се опростим са рођаком Ђемом. Били смо узбуђени - путује на далеко - можда се последњи пут видимо?
Док ме је пратио кроз мрачно двориште, Ђема ме подсећао: "Бураз, кад завршиш тај факултет, јави ми се, чекам те.. Атлатик изгледа преширок док не седнеш у авион; али кад си већушао у авион, треба издржати четрнаест сати. А лет може бити и забаван поред стјуардеса. What do you want? питају чим им се насмешиш.
Довиђења!Срећан пут! А онда мрачна јулска ноћ и сентиментална музика из неке куће према Бењином брду испред које је башта са лејама цвећа и бокором јасмина. Да, помислих, одлучено је, и ја ћу у Америку!!
Ех , шта све нема у тим мојим безбројним бележницама. Али да би се путовало у Америку треба знати енглески, а ја се баш нисам потрудио да учим стране језике, енглески на првом месту. Као матурант добио прву награду на једном великом југословенском књижевном конкурсу , за студеије новинарства на Колумбија универзитету, уз стипендију Џенерал моторса, и ја сам ту стипендију због незнања језика делом потрошио на београдском Правном факултету. Али, написао сам да ћу једном стићи у Америку, и ево имам доказ црно на бело, али живот је текао другачије - завршио сам факултет, запослио се као професор књижевности, и заборавио на Америку, све док нас Американци нису бомбардовали 1999. године... Колико се ствари догодило од тог лета 1973. године до овог пролећа 2017! Прохујао је читав живот. У међувремену су поумирали многи које сам знао и волео : Ђемина мајка, тетка Љуба, сестра Мица, отац Жарко... Зоран и зорица су одавно прешли да живе у Њујорк, где имају своју децу и унуке већ... "Ђему" нисам видео ни сам не знам колико...
(извор: (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац)
петак, 24. фебруар 2017.
Рђаво мисле о српском народу они који се боје да Југославија значи његово самоубиство и утапање.... / Светислав Стефановић , 97 година доцније
За Југославију
Република, 04. 06. 1920.
Код нас је и правопис био
предмет политичке борбе, а слово "ј" било је, једно време, повод самртној
мржњи и сасвим грубој борби представника нашег народа. И данас питање правописа
не само да није чисто академско, него је управо толико политички оштро да га ни
једна политичка странка не сме ни да додирне. Није онда чудо што и назив наше
нове државе постаје предметом политичке борбе, и пошто су поједине партије
обигравале око њега као гладан око вреле каше, сад га, наједанпут, потржу на
дневни ред да би се што више повећао хаос који се вештачки ствара у нашој
држави, ради тога да би ловци у мутној води лакше ловили.
Иако
је у првим званичним декларацијама, при прогласу јединства, име Југославије и
званично признато и прокламовано, равноправно бар као и државни назив СХС, иако
је то име међу нашим пријатељима и савезницима бар исто толико популарно као и
хемијска формула СХС (по згодном изразу једног српског лекара), ипак се
отпочиње једна колико глупа толико издајничка кампања против, не толико имена
Југославије, колико против њене суштине.
Идући
у свима питањима једним одређеним путем, за који мислимо да је пут прогреса, ми
и у питању имена и суштине наше нове државе стојимо на гледишту за које
верујемо да је гледиште прогреса. Пре свега, замислите какав би изгледао назив
будуће државе ако би свака покрајина и ако би све народности тражиле да и њихова
имена уђу у државно! Најзад, зашто баш СХС, зашто не ХС2 или С2Х? Формула исто
толико оријенталска, необична и јединствена у историји као и СХС. Једино су још
Чехословаци успели да споје два народна имена у једну републику: ми покушавамо
да три народна имена спојимо у једно краљевство, сада када ни сто имена ни сто
титула не могу више да спасу ни једно краљевство.
Него
да, поређења ради, погледамо око себе имена појединих држава. Аустрија је име
једне немачке жупе на истоку. Немачка је имала безброј имена, и сва их салила у
једно, немачко, које ипак разни народи разно зову: они сами себе зову
"Дојче", Французи их зову "Алемани", Словени их зову
"Немци", Енглези и Американци их зову "Германи". Ипак су
они и са толико имена на страни, и са пуно покрајинских имена унутар земље и
народа, претпоставили једно опште име. При том, Прусија, која је за уједињење
немачког народа учинила колико и Србија за уједињење Југословена, није немачкој
држави наметнула своје име, као што ни славни италијански Пијемонт није наметнуо
италијанској држави своје име, него је изабрао један географски појам и
назив Италија. Старе традиције и
империје Рима нису ни дошле у обзир, ма колико велике да су. Бугарска је, на
пример, задржала име татарског племена
које је продрло на Балкан и подјармило балканске Словене. Французи су задржали
име германског племена које је освојило Галију, коју су Римљани колонизовали и
цивилизовали. Сједињене америчке државе направили су француски и енглески
колонисти, и после ратова за ослобођење и уједињење за државно су изабрали име
не својих народа, него име једног од накнадних откривача Новог Света -
Италијана Америго Веспучија. Енглеска је уједињено краљевство Енглеза, Шкота и
Ираца, а има колективно име Британија, научног порекла, по неком изумрлом племену
које је на том острву становало пре Христа и звало се "Брити".
Било
би дуго и бескорисно ређати редом сва имена појединих држава и народа на свету.
Из горњег кратког прегледа најглавнијих културних народа види се да име државе, или самог
народа, зависи често од једног историјског каприса, често од историјског или
политичког компромиса, од географије, од научне педантерије, и много других
сасвим случајних и споредних околности. Познато је и то да су многа народна
имена постала од подсмешљивих назива коме је томе народу давао његов сусед, као
на пример, што смо ми, Словени, назвали Немце Немацима, као да су неми, јер не
умеју говорити нашим, словенским језиком, и тд.
Код
таквог стања ствари сасвим је апсурдно што се код нас једно шире колективно
име, које интегралније обележава народно и државно јединство, његову жељу за
јединством, узима за предмет најгаднијих напада, све ради тога да се
покрајинска имена, као обележја граница између појединих племена нашег народа,
у једној чисто физички немогућој спони представе као симбол државног и народног
јединства! Ми верујемо у једну дубљу, интимнију свезу између племена нашег
народа, у једно интегралније, духовно јединство од оног што је изражено у нашем
државном називу. Ми знамо, најзад, да има јужних Словена и изван граница СХС, у
Истри, у јужној Македонији и по другим крајевима Балкана, и ми њих нећемо да
искључујемо из наше свести ако их је дипломатија Европе и наша сопствена
искључила из политичких граница наше државне заједнице.
Британија
није тражила од Енглеза, Шкота и Ираца да се одрекну својих посебних имена,
нити су они то учинили. Нити се данас више могу затрти имена читавих народа,
нити се може уништити и једна документована политичко-културна вредност.
Политичка и културна вредност Србије и српског народа не може се уништити у
Југославији. Напротив, она може само добити. Пример Британије то и сувише лепо
илуструје.
Веће поприште за развитак
културних енергија није све уништавало него снажило. Опште је правило да веће
заједнице само помажу у себи снажење мањих; и свест малих у саставу великих
скупина само јача постаје. Уосталом, ни једно покрајинско име, ни у
новоствореној САД, са њених преко четрдесет и више држава, ни у старој Европи,
са свим њеним бројем држава и државица, није исчезнуло за толико векова. Чак ни
у јако централизованој Француској није се изгубила Нормандија, Бретања, Шампања
и тд.
Рђаво
мисле о српском народу они који се боје да Југославија значи његово самоубиство
и утапање. Она, напротив, значи тек његов прави улазак у ред великих народа
културног човечанства. Против тога се могу борити само некултурни људи међу
балканским политичарима, и само политички игноранти или ниски шпекуланти могу
од Југославије правити баука који прети да прождере и утопи Србију.
= извор: Светислав Стефановић СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА
ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ
(1899-1943) Приредио Предраг Пузић
Пријавите се на:
Постови (Atom)
