ЧУВАЊЕ РАКИЈЕ : Многи погрешно мисле да у балонима услед одсуства ваздуха, ракија не може сазрети. То је тачно само ако се балони пуне ракијом до врха

Произвођачи за чување и сазревање својих ракија често користе стаклене посуде - демижоне (балоне). Многи погрешно мисле да у балонима услед одсуства ваздуха, ракија не може сазрети. То је тачно само ако се балони пуне ракијом до врха. Међутим, ако се у њима остави отпражњен простор, ракија ће имати довољно ваздуха да се у њој обави процес оксидације појединих састојака, чиме постаје питкија и ароматичнија.

Недостатак старења ракије у балонима није ни то што она тако чувана мора, наводно, бити лишена мирисних састојака који се излучују из храстових бачви. Тај недостатак се може лако превазићи. У балоне са ракијом једноставно треба угурати чисте, осушене и овињене храстове летвице одговарајућих димензија.

Тако се овај недостатак претвара у вредност: храстове летвице за разлику од храстових буради чији се мирисни укусни састојци временом исцрпљују, могу бити увек нове и богате састојцима који оплемењују укус и мирис ракије. Самим тим, процес сазревања и старења је успешнији, бржи и економичнији.

Да би се убрзао процес сазревања ракије, у народу се она извесно време држи на таванима. А таква манипулација ракије и процес убрзаног сазревања могуће је једино ако су посуде подесне за преношење. Балони су врло погодни за чување и сазревање ракије.

На тавану је температура релативно висока, па услед тога брже тече оксидација, што омогућава отпражњен простор балона. Исто то важи и за екстракцију, која је успешнија уколико ракија има одговарајућу температуру.

Како најбоље да сачувате ракију | Кућа | Novosti.rs

Стручњаци са нестрпљењем очекују резултате првог геофизичког мерења и истраживања трстеничких села. Сељаци обрађујући њиве наилазе на грнчарију, новчиће, оруђе, опеку

ПРВИ пут у историји почело је геофизичко истраживање и мерење трстеничких села. Три атрактивна локалитета у местима Страгари, Богдање и Почековина била су крцата стручњацима који су специјалним уређајима снимали терен како би се прецизно утврдило шта "крију" овдашње богате њиве.

Јер, на основу легенди, штурих историјских извора, путописа и скоро редовних налаза трстеничких паора који су обрађујући оранице наилазили на драгоцености, скоро поуздано може да се утврди да земља прекрива богату историју.

- Одлучили смо се да ове године истражимо неолитско налазиште Шљивик код Страгара, потом антички потез Грабак у Почековини и средњовековни локалитет Ђуровача у Богдању - предочава за "Новости" историчар Јелена Вукчевић, кустос музејске збирке при Народном универзитету. - Често се на овим просторима дешавају случајна открића, уломци грнчарије, новчићи, оруђа, опека.

То је мотивисало и врхунску екипу стручњака са Рударско-геолошког факултета у Београду да се са студентима упусте у претрагу. Када су теренци завршили свој део посла, на матичном Департману за геофизику почело је обрађивање добијених података, а после публикације требало би да почну права археолошка истраживања.

- Једино су Страгари до сада били археолошки истраживани, али су ископавања прекинута деведесетих година због економске кризе - истиче наша саговорница. - Надамо се да ћемо сада добити комплетну геофизику терена на три локалитета и јасан преглед шта се налази испод земље.

За финансирање "пионирског" посла музеју су помогли многобројни донатори, месне заједнице, локална самоуправа, Дом ученика, фирме... Професори и студенти практично волонтерски раде ова, иначе, врло скупа испитивања. У трстеничком музеју се надају да ће њихова богата збирка, довољна за сталну поставку, имати нове експонате.

ЗАГОНЕТКА

СВАКОГ Ђурђевдана верници се окупљају на локалитету Ђуровача у атару Богдања. И свештенство је заинтересовано да сазна чему су у прошлости припадали остаци грађевине која се и данас назире. Месни парох Ненад Настић каже да је то и за локални живаљ енигма, јер се не зна из ког периода потиче неимарски рад.

КНЕГИЊА МИЛИЦА

ТРСТЕНИЧКИ крај је у време кнегиње Милице, у 14. веку, био центар Моравске Србије, а претпоставља се да је управо удовица кнеза Лазара градила систем утврђења који је сасвим неистражен. Ђуровачу код Богдања спомиње и чувени путописац Феликс Каниц.

- Тај локалитет је предвиђен за најкомплекснију обраду - каже проф. др Дејан Вучковић, шеф департмана.

Оранице крију благо | Србија | Novosti.rs

Лажов године!

СРБАЦ - У ресторану "Ћућо" у Ситнешима код Српца, недавно је одржано дружење чланова Удружења грађана "Ситнешки лажови" које има традицију дугу 68 година. 

Вид Бабић Жућо

По традицији, и овог пута одржано је такмичење лажова, за које се пријавило пет одважних чланова који су пред читавим скупом испричали своју "истиниту" причу. Председник стручног жирија Владо Турчиновић, саопштио је да је прво место у лагању заузео Вид Бабић Жућо и за награду добио гајбу пива, друго место и литар вина припала је Гојку Котарашу, а трећи је био Ристо Ракић, који је награђен литром ракије.

Овај човек је лажов године! | Република Српска | Novosti.rs

Стаљин, бољшевици, југословеснки комунисти и усташе

Међу првим земљама с којима је Совјетски Савез успоставио дипломатске односе била је фашистичка Италија. Рим и Москва, иако су им идеологије биле супротне, једно време имале су истоветан циљ: уништење европског поретка утврђеног међународним мировним уговорима. У оквиру тог циља поклопио се заједнички интерес да је неопходно растурити Југославију као “вештачку версајску творевину”. Спроводећи своју политику и преко Коминтерне, Стаљин је лоше процењивао да му од фашизма не прети никаква опасност, јер је окренут против земаља западне демократије. Био је убеђен да ће се та два буржоаска блока међусобно уништавати и да би такав њихов однос помогао у “извођењу” светске револуције. Зато је са Италијом најпре дошло до сарадње на организованом тероризму. 

Бољшевици су оправдавали терористичке акције појединаца, тврдећи да би убиства појединих представника режима могла да заплаше и дезорганизују државну власт. У својој политици разбијања Југославије, Коминтерна је подржавала и подстицала националне организације и групе на Балкану које су се служиле терором и таквом активношћу могле да изазову шире сукобе међу државама на европском простору. Двадесетих година прошлог века, у Бечу је организована и група југословенских комуниста, као “војна ћелија за специјалне задатке”. Групом је руководио Мустафа Голубић, некада припадник “Црне руке”, за кога се у то време сумњало да се бави конспиративним радом, између осталог и планирањем атентата на краља Александра.

Усташки покрет у Хрватској је настао из Хрватске странке права, чији је оснивач био Јосип Франк, због тога су припаднике ове странке називали франковци. Иако су били безначајна политичка организација, издвајали су се радикалним циљевима. Најзначајни је био издвајање Хрватске из Југославије. Франковци су се од определили да им главно дејство буде из иностранства. У Бечу је био огранак, на чијем се челу налазио барон Стјепан Саркотић, бивиши генерал аустроугарске војске, а у Будимпешти Иво Франк, син оснивача странке. У Загребу је странком руководио адвокат Анте Павелић. Он је формирао терористичку организацију “Хрватски домобран”, која је заправо зачетак усташке организације.

Павелић 19. јануара 1929. године напушта земљу. У Бечу и Будимпешти повезује се са хрватском емиграцијом, а затим у Софији с вођстном ВМРО. Заједничи циљ је - рушити Југославију.

Јуна те године Павелић се састаје са важним људима из италијанског министарства. Он тражи да се што пре Хрвати наоружају и добро организују. Други његов захтев је - убити краља Александра - јер би се после тога Југославија распала. Представници Рима прихватају ове захтеве, па је италијанска влада већ од јесени 1929. финансира усташку организацију са 200.000 лира месечно. Тада је то значајна сума новца.Истовремено Министарство иностраних послова у Риму формира специјално одељење које има задатак да пружа новчану помоћ и обезбеђује оружје. Колики је значај овој сарадњи давала италијанска страна говори податак да је ускоро по Павелићевом доласку у Италију дошло и до његовог сусрета са с Мусолинијем.

Југословенски комунисти с будном пажњом прате Павелићеве активности у иностранству. Разлог је једноставан, заједничка сарадња јер они у усташком покрету препознају “револуционарним карактер” пошто се одлучно бори против режима у Београду. Тадашњи односи Југославије и Италије наговештавали су ћи могућност избијања рата који је требало искористити “у борби против српског империјализма”. Секретар КПЈ Милан Горкић залагао се за “стратешки споразум” са Италијом и Мађарском, и то по цену уступања неких области тим државама. Директиве из Москве тражиле су стварање “борбеног споразума” с националним организацијама, и да комунисти шаљу своје људе у Павелићеве војне одреде, да тамо изнутра раде. Захтев да се комунисти упуте у Јанка Пусту, где су се обучавали хрватски терористи, стигао је после сазнања да Павелић планира да у Југославију убаци усташке групе, обучене за “герилску борбу”. Ни усташки логори у Италији нису прошли без присуства кумунистичких емисара. Њихов задатак је био да се обавесте о усташкој спремности за заједничке акције.

- Метод рада комуниста био је и успостављање директног контакта с појединим усташким првацима, у првом реду с Бранком Јелићем и Младеном Лорковићем у Берлину. Комунисти су настојали да у усташким организацијама и ВМРО задобију утицај и спроводе своју политику, али уместо да стекну водећи положај и управљају њиховим радом, догађало се да су потпадали под утицај ових терористичких група, сводећи своју улогу на подршку и учешће у њиховим акцијама - писао је поводом ових догађаја др Бранислав Глигоријевић.

Припреме за устанак у Хрватској почеле су средином 1931. године. План је био да почне у Лици, јер је преко Велебита најлакше било допремити оружје и муницију. Човек за везу у замљи био је Андрија Артуковић, адвокат из Госпића, челник терористичке организације “Хрватска национална омладина”. Почетком 1932. у Бечу Павелић даје Артуковићу десет милона лира помоћи за организацију побуне. Нешто доцније, на новом састанку, на италијанско-аустријској граници, Артуковић подноси извештај: “Припреме се успешно одвијају, ситуација је повољна, организовано је усташко језгро, на чијем је челу Јуца Рукавина, бивши аустроугарски официр. Може да се рачуна на 3.000 људи, које само треба наоружати”. У марту, у Трсту се састаје усташки штаб: Павелић, Густав Перчец, Бранимир Јелић, Серваци. Разрађени су детаљи устанка. Циљ је био да се прошири по Хрватској, док би Далмацију требало препустити окупацији фашистичке милиције. Овај податак очито говори да је Павелић још тада прихватио да Далмација у будућности припадне Италији.

“Устанак је започео 7. септембра 1932, када је десетак униформисаних усташа с наоружањем пребачено са италијанске територије, преко Задра. Њихова акција свела се на напад на жандармеријску станицу у Брушанима. Жандарми су, међутим, одбили напад и касније, у потери, убили једног усташу, док су се остали разбежали, остављајући за собом седам сандука експлозива и муниције италијанске производње. Иако је руководство КПЈ упутило проглас “цијелом хрватском народу” да свом снагом подупру усташе, њихова акција није наишла ни на какав одзив. Југословенске власти концентрисале су у Далмацији велике војне снаге и предузеле чишћење терена. У тој акцији ухапшен је један од коловођа, Јуца Рукавина, док је Андрија Артуковић успео да побегне из земље. Читав овај подухват, назван “Лички устанак”, дуго и темељито припреман од стране усташа и италијанских фашиста, претпрео је потпуни неуспех. То је коначно уверило Павелића и његове моћне заштитнике да у Југославији не може да рачуна ни на какву масовнију акцију. Преостало му је оно чему је био вичан, а то је извођење појединачних терористичких акција без борбе, из заседе - пише др Бранислав Глигоријевић.

Оружани упад усташке организације није прошао без потпоре југословенских комуниста. Поред прогласа “цијелом хрватском народу” да се прикључи Павелићевим следбеницима, организовали су и своје акције. У архивском фонду Милана Стојадиноваћа може да се пронађе извештај Евгенија Жукова из тог периода из кога се види да у терористичким активностима у Југославији комунисти нису имали већег успеха. Из овог документа се види и да је у априлу 1932. похапшена група нижих официра, која је по налогу руководства КПЈ припремала пуч у 45. пешадијском пуку у Марибору, с циљем да преузму власт у овом граду. У то време, ухапшена јс и група од четрдесетак комуниста у Бихаћу, међу којима је био и Оскар Давичо, која је припремала напад на тамошњи гарнизон, како би дошла до оружја. Исте године припреман је и “оружани устанак” комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано је оружје из Италије. Према замисли главног стратега Адолфа Мука, једног од југословенских коминистичких првака, циљ устанка је био директно припајање Црне Горе Совјетској унији.

ПРВИ КОМУНИСТИЧКИ УСТАНАК

Након увођења шестојануарске диктатуре у Југославији, КПЈ је позвала на оружани отпор. Та 1929. година је обележена серијом оружаних окршаја комуниста и полиције. На челу Партије налазио се Јован Малишић, који се по земљи кретао под именом Милан Мартиновић. Он и његови следбеници су узалуд покушавали да покрену масе на “оружани устанак” путем изолованих уличних борби. Скојевци су били углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули. Ова тактика КПЈ је изазвала оштре одмазде полиције. Последице су биле да је убијено више десетина комуниста, међу којима су биле и вође, укључујући Малишићевог заменика Ђуру Ђаковића. Неколико стотина чланова КПЈ је ухапшено.

Основни циљ ове акције није више био свргавање буржоазије класном борбом, већ рушење југословенске државе. Упућивани су позиви народу у Хрватској, Словенији, Црној Гори и Македонији да с оружјем изборе националну самосталност. У прогласима Хрватима, комунисти су их позивали “да је куцнуо час да у отвореној борби против београдских властодржаца извојује своју слободу и државну самосталност”. Осниване су посебне организације за остваривање сарадње с франковцима, односно, усташким покретом. Скојевци били су углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули.

Комунисти помагали усташки устанак | Репортаже | Novosti.rs

ХРИСТОС-логораш с покиданим ропским везама око руку и Свети великомученик Стефан у српском војничком копорану стигли су пре тачно шездесет година у Београд из нацистичког концлогора "Бухенвалд"

ХРИСТОС-логораш с покиданим ропским везама око руку и Свети великомученик Стефан у српском војничком копорану стигли су пре тачно шездесет година у Београд из нацистичког концлогора "Бухенвалд". Реч је о иконама са пркосног иконостаса који је уз помоћ сапатника направио српски официр, архитекта и универзитетски професор Григорије Самојлов. Он је рођен као козак, Рус, а одабрао је да буде Србин. 

- Самојлов је могао да избегне заробљавање код Сребренице 1941, где му је као рођеном Русу нуђено да не проводи заробљеничке дане са Србима који су увредили Трећи рајх и са њиме заратили. Он није пристао да напусти ратне другове, чак ни да оде у официрски логор. 

Из солидарности с обичним српским војницима скинуо је официрске еполете и определио се за њихову суморну и неизвесну будућност - каже протојереј ставрофор Драган Павловић, старешина београдске Цркве рођења Светог Јована Крститеља, где се налази иконостас који је Самојлов направио у делу Сталаг 9-Ц, злогласног концентрационог логора "Бухенвалд".

Саговорник "Новости" наглашава да у години у којој свет обележава завршетак Другог светског рата што више људи треба да дође и види јединствени споменик српског духа и културе настао међу бодљикавим жицама.

- Иконостас за заробљеничку капелу настао је у најтежим условима из несаломивог духа Самојлова који је желео да покаже какву културу имају Срби - истиче протојереј Павловић. 

- Српски војници су истрајно и непоколебљиво као ранохришћански мученици у нацистичком логору голим рукама вадили старе железничке прагове и носили их професору Самојлову да прави иконостас. Они су своја следовања трампили за боје, а резбарски алат су правили од старих коњских потковица и металних отпадака.

Професор Григорије Самојлов рођен је 1904. у Таганрогу на Азовском мору, а крајем руског грађанског рата с оцем је последњим бродом са Крима 1921. кренуо ка Србији. Као припадник Кадетског пука матурирао је у војној гимназији у Билећи, а затим је уписао студије архитектуре на Техничком факултету у Београду. Раскошан таленат учинио је да брзо постане тражен архитекта и доцент професора Александра Дерока. Чим је проглашена мобилизација обукао је униформу, а са јединицом је остао одсечен код Сребренице, у непријатељаком окружењу локалног становништва. Српске војнике су убијали и насеља пустошили муслимани у усташким јединицама. Самојлов је успео је да одржи јединицу до доласка Немаца, који су после предаје нагласили да у заробљеништво иду само Срби и да су сви остали слободни.

- Самојлов је са својим војницима отишао у логор "Бад Сулци", где су обављали најтеже послове - каже др Милан Просен, историчар уметности, захваљујући чијим истраживањима је сачувана успомена на Самојлова. - Доживео је несрећу, шина му је пала на ногу и сломила је. После тога је упућен у логор "Сталаг 9-Ц" где је направио иконостас.

Др Просен је открио Самојловљеве забелешке из 1943. кад је логор посетио СС генерал Граф.

- Он је претходно обишао француски и белгијски део логора, где је видео њихове капеле, примитивно рађене од картона и различитих јефтиних материјала, закуцаних на нерендисане чамове летве. Не нашавши код нас капелу, он је упитао логорског официра: "А где је српска капела?" Капетан Леман, који је имао лоше искуство са српском војском на Солунском фронту, презриво је одговорио да смо ми Срби Цигани и да немамо своју културу. Стајао сам близу њих, добро сам чуо, и то ме је страшно увредило. Решио сам да им докажем супротно и да израдим најлепшу капелу, са правим иконостасом у српсковизантијском стилу - забележио је Самојлов.

Професор је преузео команду и са својим војницима започео необичну битку за српску част. Логораши су се чудили Србима који су почели да купују на црном логорашком тржишту старе потковице и други челични отпад, као и све могуће комаде папира и боје. Немци су се чудили зашто Срби траже старе железничке прагове које су и нацисти одбацили као шкарт. За то време Самојлов је неуморно цртао скице иконостаса и икона на сваком комадићу папира до кога је дошао, а од белгијских заробљеника је куповао сликарски материјал плаћајући га следовањима.

Онда је почео примитивним алатом да резбари и из тврдих железничких прагова почели да се указују таковски крстови, грифони налик онима из Студенице, крилати серафими. На икони се појавио и арханђео с истуреним штитом, који се ватреним мачем спрема да узврати ударац.

- Архангел Михаило на северним дверима је у ратничком ставу далеко од мирноће византијског лица и наглашене продуховљености средњовековља - каже протојереј Павловић. -Више је представљен као борац за правду и осветник.

Пред прксоним порукама са српског иконостаса занемели су и логораши и Немци. Ипак, они нису уништили иконостас који је дочекао у српској бараци-цркви 11. април 1945, кад су трупе 83. пешадијске дивизије Армије САД ушле у у логор "Бухенвалд" и затекле 21.000 изгладнелих логораша.

Није забележено како је иконостас враћен у Србију, али је практично једина могућност за то била да га српски војници раставе, донесу са собом кроз гужву возова који су логораше враћали у отаџбину. Иконостас је однет у Патријаршију СПЦ, а затим у капелу Учитељске школе краљице Наталије у Београду, одакле су га нове власти убрзо избациле. Неко време стајао је и у Цркви Светог Марка, одакле су га комунистички комесари протерали јер им је изгледао сувише пркосно и бунтовно.

Враћен је у Патријаршију где га је чувао протојереј Радослав Грујић, професор универзитета и творац Музеја СПЦ. Самојловљев иконостас је од 1953. постављен у најнеобичнијој цркви у Београду, парохијском Храму Светог Јована на Централном гробљу. Он је магнетски привлачио вернике који су учинили да овај храм данас буде један од најлепших и најпосећенијих у престоници.

Све што видите у цркви дословно су даровали наши верници - од живописа

витража, до часне трпезе која је стигла из Русије. Ипак, највећа драгоценост је иконостас професора Самојлова који изражава историјски тренутак у коме је настао, али и више од тога. На њему је Спаситељ приказан са рукама које су покидале конопац који симболизује "окове, везе и ропство Срба и свих православних хришћана". Неки историчари уметности кажу да је иконостас нема већу уметничку вредност, осим порекла и услова у којима је настао. А зар има ишта вредније од сведочанства о снази коју је нашим заробљеним војницима дала вера у Бога и добро позната карактерна особина Срба - инат, који су у логору задивили и Немце и остале народе - закључује прота Павловић.

СВЕТИЊА НИ ИЗ ЧЕГА

ПОШТО после рата комунистичке власти нису дозвољавале да се гради храм у крају око Централног гробља, који се интензивно урбанизовао, патријарх Герман наложио је свештенству да као у ранохришћанским временима богомољу заснује међу гробовима.

- Архитектонска историја Цркве Светог Јована у којој се налази иконостас професора Самојлова, јединствен у свету, почела је из мртвачнице. Баш због тога на примеру овог парохијског храма осећа се животворност речи нашег Господа да ће сазидати цркву своју и да је ни врата пакла неће надвладати. Од просторијице из 1948. намењене православнима за испраћање на онај свет до данас је читава зграда, иако није била првобитно сазидана с култном наменом, постала права и достојна богомоља - испричао нам је прота Павловић.

Пркосни иконостас српских војника! | Репортаже | Novosti.rs

Балканска Страва!

Гишка, Оташевић, Кнеле и Бели на демонстрацијама 1991.

ЈОШ 1991. године знало да Насер Орић ради прљаве послове за државу. Један од таквих "ангажмана" било је и убиство Бранислава Матића Белог испред његове куће на Вождовцу... 

Ово за "Новости", 24 године после убиства једног од оснивача Српске гарде и финансијера СПО, прича његов најбољи пријатељ Јован Јоца Оташевић.

Прст судбине је хтео да са Белим у колима тог 4. августа 1991. не буду Оташевић и Ђорђе Божовић Гишка.

- Били смо у Такову, на смотри Српске гарде. Дизали смо трећи српски устанак против Милошевића. У колима смо били Бели, Гишка и ја, а у Милановцу смо Гишка и ја изашли, да би ушла моја жена Милица, која се враћала од брата, са децом. Ту су били и Гишкина девојка и жена Белог - прича Оташевић.

У Београд, пред Матићеву кућу, на Вождовцу, стигли су око осам увече. Чекало их је петоро убица, у белом "мерцедесу" и зеленом "форду". Бели је изрешетан са 29 метака у леђа, а убице су га "овериле" на асфалту. Било је то прво убиство, које ће отворити серију ликвидација у Београду деведесетих. Док је падао на плочник, Бели је викнуо: "Бежите, децо!"

- Један од убица био је Насер Орић, тада припадник Специјалних јединица Савезне полиције, а нешто касније ратни командант Армије БиХ. Момци су га знали из града, из клубова, у некима је радио и као обезбеђење. Обављао је прљаве послове за државу. Ваљда им је било згодније да Србе убија усташки унук - циничан је Оташевић.

Како каже, Орић је учествовао и у пребијању демонстраната, 9. марта, а Слободан Милошевић је, наводно, коментарисао: "Ала бије овај Насер Орић, свака му част!" Учествовао је и у хапшењу Вука Драшковића.

- Убиство Белог било је, на неки начин, освета државе за 9. март. Бели им је нарочито сметао као финансијер СПО. После убиства, начелник СУП пришао је његовом оцу и загрлио га с речима: "Чика Благоје, све ти је јасно." Случај је водио један млађи инспектор Благоје Аврамовски. Саслушавао је комшије, нешто истраживао, мислили смо да фолира. Једног дана се јавио с речима: "Сазнао сам ко је убио Белог." Није стигао да подели сазнање ни са ким, јер су бачене три бомбе у кафић, на Вождовцу, у коме је седео - сећа се Оташевић.

Никада нико није саслушавао ниједног сведока у вези са убиством Бранислава Матића, па ни Милицу Оташевић. До данас нико није ухапшен, нити је одговарао за то убиство. Како каже Оташевић, савезна потерница због убиства је расписана за Орићем, али тек пошто је овај већ побегао за Босну, у новембру 1991. Да је он учествовао у убиству Белог касније је потврдио и оснивач СДА за Сребреницу, Ибран Мустафић. Он је у својој књизи "Планирани хаос" написао да му је Орић сам признао то убиство.

И Гишка је погинуо исте године, на ратишту код Госпића, у септембру 1991. Оташевић тврди да је знао да ће бити убијен, па је отишао "да часно погине". Убијен је с леђа.

- Још памтим Гишкину изреку из тог времена: "Ко се с Насером дружи, живот му је дужи" - завршава Јоца Оташевић.

Јованова супруга, очевидац убиства, страдала је под неразјашњеним околностима, 2008. године, у експлозији, у својим колима, на Авали. Ни после седам година њена смрт није расветљена.

НАПРАСНА ПЕНЗИЈА

НАЧЕЛНИК полиције у Убу добио је налог тог 4. августа 1991. да пропусти двоје кола, бели "мерцедес" и зелени "форд". Ишли су ка граници с Босном, па преко Дрине. Није постављао сувишна питања. Следећег дана је пензионисан.

Орић убио Белог као освету због 9. марта | Досије | Novosti.rs

Uputstvo za izlečenje SVIH bolesti .....

Dr Ričаrd Šulc postаo
je svetski poznаt lekаr primenom drevnih i jednostаvnih tehnikа lečenjа
koji su još pre 3.500 godinа zаpisаni u Bibliji.

Dobijаm
pismа iz celog svetа i ljudi su veomа zаdovoljni sа primenom
jednostаvnih tehnikа izlečenjа koje opisujem u mojoj knjizi i nа video
mаterijаlimа. Jа ne želim dа krijem svoje znаnje. U knjizi sаm sve
detаljno objаsnio tаko dа svаko može dа ozdrаvi vrlo brzo u kućnim
uslovimа, а dа mu jа nisаm ni potrebаn.

 

U
pitаnju su jednostаvne tehnike čišćenjа orgаnizmа, а oni koji su mаlo
vredni, mogu sаmi dа prаve biljne prepаrаte  – tinkture, umetke i
obloge, i dа ih primenjuju. Dаo sаm sve recepte i objаšnjenjа.

Intervju vodio: dr Nikolа Marković

Postoji lekаr koji tvrdi
dа „ne postoje neizlečive bolesti“. Ovаj lekаr tаkođe tvrdi dа jedini
ljudi koji ne ozdrаve od svojih bolesti jesu oni koji ne žele dа menjаju
svoje loše životne nаvike. Verovаli ili ne, ovаj lekаr kаo osnovu u
svom medicinskom rаdu koristi drevne principe higijene i izlečenjа koji
su zаpisаni pre više hiljаdа godinа u Bibliji.

Doktore Šulc, ljudi su jedini bolesni orgаnizmi u prirodi. Zаšto je to tаko?

– Isprаviću vаs. Nisu
ljudi jedini bolesni, već su bolesne i biljke i životinje koje su pod
uticаjem bolesnog čovekа. Glаvni uzroci bolesti su neаdekvаtno stаnište,
nezdrаvа ishrаnа i promаšen cilj u životu. Čovek je stvoren dа živi u
prirodi, dа se bаvi fizičkim rаdom, dа se kаo biljojed hrаni svežim
biljkаmа i dа uživа u аmbijentu svoje mnogočlаne porodice.

Sаvremeni čovek je
izаbrаo dа živi vаn prirode, u prljаvim grаdovimа, bez fizičke
аktivnosti, dа se hrаni prerаđenom i otrovnom hrаnom, kojа je u velikoj
meri životinjskog poreklа, а glаvni cilj mu je trčаnje zа novcem kojim
će kupiti otrov koji uništаvа njegovo zdrаvlje i njegov život.

U tаkvom životu čovek
nemа prijаtelje i pošto živi potpuno neprirodno logično je dа oboljevа
od depresije, kojа ustvаri predstаvljа upozorenje telа, kojim se bolesno
telo obrаćа čovekovoj sаvesti i kаže: „Je l’ ti hoćeš dа me ubiješ?“

Hoćete dа kаžete dа je depresijа nаjteži oblik bolesti uzrokovаn neprirodnim nаčinom životа?

– Nаjteži pаcijenti su oni koji su
toliko duhovno propаli dа žele dа umru. A depresijа je nаjrаširenijа
sаvremenа bolest kojа čovekа dovodi u stаnje dа ne želi više dа živi.
Apoteke ostvаruju nаjveći profit nа tаkozvаnim „lekovimа“ protiv
depresije, koji sаmo privremeno „gаse požаr“, аli ne rešаvаju problem.

Zаto se zdrаvstveni problemi morаju
nаjpre rešаvаti u glаvi. Ako uspemo dа ohrаbrimo pаcijentа i dа mu
pokаžemo dа može dа ozdrаvi, i dа život zаistа može dа bude lep, pа on
pristаne dа sаrаđuje u procesu izlečenjа, ondа nemа bolesti kojа se ne
može pobediti, nemа neizlečivih bolesti, а pozitivni rezultаti su
vidljivi nekаdа istog dаnа, а nekаdа zа sаmo nekoliko dаnа.    (......)

   = više: Uputstvo za izlečenje SVIH bolesti nalazi se u knjizi staroj 3.500 godina!

Злато у теглама на обали Јужне Мораве....

ЧАК 438 комада златног накита, вредног 16,5 милиона динара, који су јануара ове године из Нишке златаре опљачкала браћа Ј. В. (25) и И. В. (22) познатији као "спајдермени", пронашли су припадници МУП у теглама на обали Јужне Мораве. Лопови су открили тајну локацију, што је био део договора са тужилаштвом о споразумном признању кривичног дела. На овај начин двојица разбојника ће највероватније бити осуђена на мању затворску казну.

Ј. В. (25) и И. В. (22) су 24. јануара опљачкали "Златарну Цеље" на улазу у Казанџијско сокаче у центру града. Ухапшени су два дана после разбојништва, а недавно су одвели полицију на место где је њихов плен био закопан.

- На овај начин, поступљено је у складу са изјашњењем Вишег јавног тужилаштва да се са окривљеним склопи споразум о признању кривичног дела, уколико врате накит - саопштила је Полицијска управа у Нишу. - Пронађено је 107 прстена од злата, 80 привезака, 51 наруквица, 41 огрлица, 24 ланчића, 98 пари минђуша и 30 распарених минђуша, пет брошева и две игле за кравату. Пронађен накит одмах је враћен обијеној златари.

Подсетимо, браћа "спајдермени" су пљачку добро осмислили. У току ноћи попели су се на кров куће, у којој се налази продавница накита. Потом су померили црепове са крова, и прикрили се на тавану до јутарњих сати. Сачекали су да радница златаре око 8.30 дође на посао. Када су видели да је отворила сеф, узела накит и ставила га у излог, скочили су на њу кроз рупу на таваници. Обојица су на главама имали "фантомке", а један од њих је био наоружан пиштољем. Уз претњу оружјем, затражили су да им преда накит. Потом су "плен" ставили у торбу, а жену закључали у тоалет. Затворили су и врата златаре и побегли у непознатом правцу. Након тога је радница мобилним телефоном алармирала полицију.

Осумњичена браћа су, иначе стари зналци нишке полиције. Априла 2008. године, тада петнаестогодишњи И. В. је ухапшен због сумње да је за једну ноћ опљачкао две златаре у центру Ниша и однео пола килограма накита, вредног четири милиона динара! Дечак је прво разбио прозор на крову зграде, у којој се налазила златара "Маријус" и ушао у радњу, из које је украо већу количину златног и сребрног накита, вредног око 50.000 евра. Исте ноћи разбио је стакло на вратима златаре "Сјај", одакле је украо пола килограма златног и сребрног накита.

Због браће Ј. В. и И. В. фебруара 2010. била је организована холивудска акција припадника Жандармерије, по крововима стамбених зграда у нишком насељу Пантелеј.

Младићи су се прво забарикадирали у изнајмљеном стану, онда са терасе наздрављали полицији вискијем. Поломили су све по стану, па су кроз прозор избацили и фрижидер. Затим су се преко олука узверали на кров, па се одатле пребацили у други стан, па онда у трећи, па у четврти...

СПОРАЗУМ ЧЕКА ПАРАФ

У ВИШЕМ јавном тужилаштву у Нишу кажу да још не може да се прецизира висина казне, док споразум о признању кривице не буде склопљен и верификован од стране суда.

Иначе, за ово кривично дело запрећена је казна од три до 15 година затвора.

'Спајдермени' мењали злато за мању казну | Хроника | Novosti.rs