СРОДНЕ ВЕСТИ

          "ХРВАТСКА излази из арбитраже. Овакав споразум морамо раскинути!", најавио је председник Владе Хрватске Зоран Милановић. 
          Ради се о арбитражном поступку између Хрватске и Словеније, којим је требало да буде утврђена гранична линија у Пиранском заливу. Кључно питање је: има ли Словенија директан приступ међународним водама? Хрватска то оспорава, а на арбитражу се кренуло после вишегодишње пат-позиције.
          Проблем је настао пре неколико недеља, када су медији објавили прислушкиване разговоре између словеначког судије при арбитражи и представнице словеначког министарства спољних послова, због чега се у Загребу подигла прилична галама о томе како су прекршени правни и морални кодекси, који регулишу понашање арбитражних судија, а Весна Пусић, министарка спољних послова Републике Хрватске, је још и додала да ово није само питање пристрасности словеначког арбитра, "него и да је стављао документе у спис предмета због чега је цео процес контаминиран."
          Цела ова операција у Хрватској уследила је пошто су у Загребу, између осталог, и захваљујући прислушкиваним разговорима, сазнали да ће суштински победник у спору бити Словенија, па је сасвим могуће да се ситуација користи како би се спречио неповољан развој ситуације. Међутим, испоставило се да ће Хрватска изаћи из арбитражног поступка много теже него што се очекивало. Цела процедура је сложена и дуго траје, а Европска комисија је већ саопштила да ће Арбитражни суд наставити да ради чак и ако Хрватска одлучи да се повуче (што је у међувремену већ и учинила), а представница овог тела је изјавила: "Европска комисија не види одрживу алтернативу арбитражном поступку."
          Све је ово од велике важности за Србију. Хрватска је у "граничном спору" са свим комшијама, осим са Мађарском. Остаје отворено питање: како је могла бити примљена у ЕУ, када је један од основних услова непостојање спорова овакве врсте са суседима? Знамо да је тадашњи председник Србије Борис Тадић, у априлу 2011. године, после разговора са Јадранком Косор и Борутом Пахором у Смедереву најавио да ће питање границе бити решено до лета (?!), а нешто касније је у сличном тону и послао писмене гаранције, како би Хрватска несметано ушла у ЕУ. Иначе, са Србијом Хрватска има најзначајнији спор, јер званични Загреб тврди да се две земље не граниче средином реке, већ да је на левој обали Дунава остало њених 11.000 хектара, па се граница мора мењати на штету Србије.
          Премијер Александар Вучић је изјавио да ће Србија са Хрватском покушати да реши ово питање на билатералном нивоу, а ако то не успе, да ћемо ићи у арбитражни поступак. Међутим, пример из Пиранског залива нам говори да не треба журити са било каквом одлуком, а још мање са најављивањем арбитраже. Боље би било стрпљиво и темељно припремати сопствену позицију.
          Од могућег окупљања хрватских комшија и покушаја тражења решења на самиту о границама, до, како предлаже Игор Марковић, узимања у обзир историјских чињеница из 1945. године:
          "Комисија под вођством Милована Ђиласа, коју је именовало председништво АВНОЈ 19. јуна 1945, требало је да утврди линију разграничења између Србије и Хрватске. /. Границе су одређиване према срезовима, а не према селима. Од четири већински српска среза на десној обали Дунава, два су припала Хрватској (Барања и Вуковар), а два Србији (Шид и Илок). Према томе, град Илок и села Мохово, Шаренград (Илочки срез), Товарник, Илача, Шидски Бановци, Бапска, Липовац, Строшинци (Шидски срез) припали су АП Војводини, односно Србији. Ипак, сва та места касније су завршила у Хрватској, наводно, "након референдума". Међутим, не постоје никакви званични подаци који указују да је било какав референдум одржан у тим местима (не знају се чак ни датуми фантомских референдума)."