План Б?

Конференција за новине поводом отварања поглавља (Фото Бета)

Иако је Србија недавно отворила прва два поглавља у преговорима с Европском унијом и упутила се у једном смеру, у широј јавности ипак не јењава дилема да ли би земља требало да има и некакав резервни план.

У прилог мишљењу да је такав план потребан потеже се прича како је ЕУ у кризи, да ће се она не само мењати већ, можда, и нестати, али и чињеница да многе њене чланице нису подигле обе руке увис пред Бриселом и настоје да за себе очувају одступницу. Указује се на пример Велике Британије, која намерава на референдум о иступању из ЕУ, на понашање „Вишеградске четворке”, која у мигрантској кризи превасходно брине о својим интересима, али и на Француску, после терористичког акта у Паризу.

Недоумицу треба ли овде правити план Б „подгрејао” је изнова и утисак посматрача да председник и премијер имају различит однос према евроинтеграцији – да први више гледа ка ЕУ, истичући да је Србија на неповратном путу, а други, ка Москви, што он, иначе, сам демантује, тврдећи да обојица гледају и ка Бриселу и ка Русији, јер „нисмо стабилни на „или-или”, ми смо стабилни на „и-и”.

Поводом таквог става Томислава Николића, Душан Пророковић, директор Центра за стратешке алтернативе, подсећа да у политикологији постоје фактичке и симболичке ствари. „Прве се тичу обавезујућих докумената, стратегија, закона, међудржавних споразума, а друге се односе на политичке изјаве. Видим пуно политичких изјава претходних недеља и председника и премијера, али не знам како се то фактички одражава на наш статус, пошто смо све што долази из Брисела прихватили. Чак смо потписали ИПАП споразум са НАТО-ом…”, каже и наглашава да би „волео да види како се ове Николићеве речи претачу у нека конкретна документа, у неке обавезујуће параграфе”.

На питање да ли је потребан план Б, одговарао да би волео да зна шта је план А, а на подсећање да влада каже да је то пут у ЕУ, одговара „а шта ћемо ако сутра не буде ЕУ” и наводи да план Б спремају и многе земље у ЕУ. „Данас постоји мигрантска, украјинска криза, рат на Блиском истоку, потпуна дестабилизација политичких сцена у готово свим европским земљама, тако да ми морамо прво да видимо шта ћемо са нашим планом А, какве ће бити последице ове политике, па тек онда да размишљамо о плану Б”, мисли Пророковић.

У састављању „предрачуна” за ЕУ он иначе признаје да не можемо са оба ока да зажмуримо да нам је највећи извоз у земље ЕУ, да највећи обим инвестиција долази оданде, да половина наших научних института не би преживела без средстава ЕУ, што је битно за иновације и подизања конкурентности привреде. Али, наводи и да је кључни разлог против то што се ЕУ неће одржати и што ће потом уследити многи потреси. „Референдуми крећу и у Великој Британији, Каталонији, онај у Шкотској одржан је у нерегуларним околностима, могуће је да ће се поновити. Заправо, већ су ушли у процес дестабилизације. Изборни успеси Сиризе, Подемоса, Најџела Фериџа говоре о томе. Грађани су незадовољни традиционалним политичким странкама, постојећом елитом, и очекују промене”, указује он.

Соња Лихт, директорка Београдског фонда за политичку изузетност, убеђена је, међутим, да Србија има две могућности: да иде ка ЕУ, с надом да ће унија опстати и ојачати, или да остане сама на „периферији периферије” с неизвесним изгледима да „преживи” разноразне налете које са собом носи глобализација.

Заправо, да може да буде успешна земља само унутар ЕУ. „Свако ко тврди да постоји план Б говори апсолутну неистину, јер не постоји друга озбиљна интеграција на политичком, економском и безбедносном нивоу, нити нас било ко зове”, изјавила је Лихтова.

За разлику од ње, Иво Висковић, професор Факултета политичких наука, који такође сматра да Србија не би требало да има план Б, истиче да би требало да има планове А1, А2 и А3, да има одговор шта ако се догоди ово са ЕУ, шта ако се догоди оно са ЕУ... „Али лично мислим да нам од ЕУ напросто нема боље алтернативе. Уколико она опстане, а ја мислим да хоће, онда заиста можемо само да размишљамо о варијантама које су у оквиру суштинске једне опције”, подвлачи Висковић, уз истицање да је тешко у овом тренутку на дужи рок предвидети колико ће нам бити потребно времена да постанемо чланица и шта ће се унутар ЕУ, у међувремену, догодити.

Упитан да ли мисли да план Б план не би требало састављати чак ни у случају распада ЕУ, одговара одрично, „јер ћемо у том случају бити на ономе на чему смо сада”.

Осим ЕУ, Висковић, иначе, не види с ким бисмо то могли, на било који начин, да се интегришемо, будући да су сви остали далеко, па то „није ни географски, а ни геополитички могуће”.

Нереална је, како сматра, идеја да у неком резервном плану буде Русија: „Замислите само како би то изгледало: има нас мало овде, мало онде, а између нас три хиљаде километара туђе територије.” Указујући на искуство Албаније с Кином, подвлачи да велика сила може да вам помогне, али ако сте далеко од ње не може да буде непосредно ваш савезник. „У том смислу, с Русијом и с другим земљама треба одржавати што боље односе. То јесте наш интерес, али не видим да би могло да дође до било каквог уједињавања”, закључује Висковић.

          = преузето, извор: Политика