Staljinovo tajno oružje?!

Jedan od najneobičnijih eksperimenata u oblasti vančulnih opažanja priredio je 1940. godine niko drugi do Josif Visarionovič Staljin, neprikosnoveni lider komunističkog Sovjetskog Saveza gde reč telepatija zvanično nije smela da se izgovori glasno, iako su do tada već dve decenije trajali tajni pokušaji da se sposobnosti raznih medijuma i ekstrasensa iskoriste u vojne i druge svrhe.
Prema verziji (a ima ih nekoliko) koju navode Šila Ostrander i Lin Šreder, autorke knjige Iza gvozdene zavese, posvećene istraživanjima parapsiholoških fenomena u takozvanom varšavskom bloku, policija je jednoga dana upala usred predstave čuvenog telepate Volfa Mesinga u beloruskom gradu Gomelu, ugurala ga u automobil i posle duže vožnje odvela – pravo pred Staljina!

Diktatora je prvenstveno zanimalo šta se događa u Poljskoj - odakle je Mesing nedavno stigao, ko su njegovi uticajni prijatelji i kakve podatke o njima može da im otkrije. To je bio prvi u nizu sličnih susreta koji su zatim usledili. Da bi proverio sposobnost svog sagovornika da čita tuđe misli i nametanjem svoje volje utiče na postupke drugih ljudi, Staljin je smislio okrutan eksperiment. Naredio je Mesingu, pod pretnjom da će biti uhapšen u slučaju neuspeha, da uz primenu psihičkih uticaja opljačka moskovsku Gosbanku.

„Prišao sam blagajniku i pružio mu prazan list papira istrgnut iz školske beležnice“ - pričao je kasnije Mesing. „Zatim sam na pult stavio otvorenu aktovku i u mislima naredio blagajniku da mi preda 100.000 rubalja“.
Postariji blagajnik je bacio pogled na papir, a zatim otvorio sef i učinio šta je Mesing tražio. On je svežnjeve novca poslagao u torbu i izašao na ulicu gde su ga čekala dvojica Staljinovih poverljivih ljudi, koji su se uverili da je zadatak uspešno obavljen. Volf Mesing se zatim vratio u banku i blagajniku predao novac. Blagajnik je pogledao najpre njega, zatim prazan list hartije na svom stolu i doživeo srčani udar! Srećom, preživeo je.

U ulozi Berije
Sledeći zadatak za Mesinga bio je, po Staljinovom uverenju, složeniji: uveli su ga u vladin ured u Kremlju. Tri smene stražara dobile su zadatak da ga čuvaju i naređenje da po svaku cenu spreče njegov izlazak odatle. „Bilo je lako“, rekao je Volf Mesing kasnije. „Kada sam izašao na ulicu, nisam mogao da odolim a da se ne okrenem i mahnem visokom vladinom službeniku koji me je posmatrao sa najvišeg sprata zgrade koju sam upravo napustio“.
Prema tvrdnji Šrederove i Ostranderove, koje su se ovom temom bavile u vreme kada je Mesing još bio živ (umro je 1974. godine u Moskvi od upale bubrega), od svedoka zbivanja a delom i iz uticajnog sovjetskog časopisa Nauka i religija koji je preneo deo Mesingove autobiografije pod naslovom O meni, saznale su o događaju u Staljinovom letnjikovcu u Kuncevu.

„Nisu mu dali nikakvu pismenu pozivnicu ili propusnicu“, zapisale su. „Bilo je to kao da su od nekog zatražili da se preobuče u Betmena i uleti pod svodove Fort Noksa. Straže oko letnjikovca bile su guste kao žbunje. Staljin je uvek bio okružen vodom telesne garde i svi zaposleni u domaćinstvu bili su članovi tajne policije.“
Nekoliko dana kasnije, dok je Staljin radio za velikim stolom prepunim dokumenata i papira, vitki, tamnokosi čovek ušao je kroz glavni ulaz, ne privukavši ničiju pažnju. Staljinova mu je telesna garda s poštovanjem otvorila prolaz. Posluga mu se sklanjala s puta.
Čovek je prošao hodnikom i kroz nekoliko potpuno jednako nameštenih soba (u svakoj je bio naslonjač, tepih i sto). Zastao je na vratima sobe u kojoj je Staljin sedeo čitajući. On ga je u čudu pogledao. Volf Mesing stajao je pred Staljinom. Kako je to uspeo?

„U mislima sam uveravao stražare i poslugu da sam Berija“, objasnio je Mesing. Lavrentij Berija, šef Sovjetske tajne policije, bio je u Staljinovom letnjikovcu čest gost. Mesing nije ni malo ličio na njega – na primer, imao je kovrdžavu, a Berija ravnu kosu. Nije se čak potrudio ni da nabavi Berijin zaštitni znak - svetlucavi monokl.
Po drugim verzijama koje autorke knjige Iza gvozdene zavese ne pominju, Volf Mesing je imao sposobnost udvajanja, odnosno, moć da pošalje svoje astralno telo u vidljivom obliku na određeno mesto. Tako se pojavio pred Staljinom. Međutim, pošto je Staljin, kako navode, skočio kao oparen i dobro opipao priliku pred sobom da se uveri da je stvarna, teško da je verzija o astralnom dvojniku verodostojna masovnu hipnozu. Objašnjenje pre treba tražiti u Mesingovoj veštini da koristi, ili na neki drugi način upravlja percepcijom više ljudi odjednom.

Činjenica je, međutim, da su u to vreme u Sovjetskom Savezu ekstrasense nazivali jednostavno lupežima. Volfa Mesinga je Sovjetsko ministarstvo kulture zaposlilo kao zabavljača, koji je sa svojom predstavom Psihički eksperiment nastupao u svim većim gradovima te zemlje! Govorilo se da on može da čini čudesa, pa su za njegov telepatski program karte su uvek bile rasprodate. Štaviše, nakon tri godine Mesing je kao sovjetski građanin kupio i poklonio vazdušnoj floti SSSR-a: dva borbena aviona!
Ko je, dakle, bio Volf Mesing, za kojim je Hitler raspisao nagradu od 200.000 nemačkih maraka u zlatu, Staljin ga štitio, a uvažavali ga Ajnštajn, Frojd, Mahatma Gandi i drugi sa kojima se susretao?


Susret sa utvarom
Volf Gregorevič Mesing rođen je 10. septembra 1899. godine u gradiću Gora Kalvaria u blizini Varšave, na teritoriji tadašnje Ruske carevine. Porodica poljskih Jevreja bila je veoma siromašna i pobožna, a mali Volf je već sa šest godina znao Talmud napamet. Rabin je predložio da dečaka pošalju u versku školu, ali on to nije želeo. Jednom ga je otac ga je poslao da kupi cigarete kada se već smračilo, a dečak je na stepeništu ugledao divovski lik obučen u belo. Lik mu je saopštio kako dolazi da bi mu predskazao budućnost i da treba da ide u školu, posle čega se dečak onesvestio. „Bilo je to kao bljesak munje ili udar groma“, opisaće kasnije.

Život ispunjen molitvama nije odgovarao Volfu. Sa jedanaest godina ukrcao se u prvi voz koji je prolazio, sa nešto malo sitniša u džepu. Kako nije imao kartu, sakrio se pod sedište, ali ga je kondukter pronašao. U očajanju, dečak mu je pružio komadić novinske hartije i snažno poželeo da čovek poveruje da je to vozna karta. „Tada sam prvi put iskušao snagu mentalne sugestije“, zapisao je Mesing u svojoj autobiografiji. Kondukter je probušio papirić klještima za bušenje karata i poželeo mu srećan put. Tako je mališan stigao u Berlin, gde je našao posao kurira u jednoj jevrejskoj četvrti. Jednom je, zbog gladi, doživeo kliničku smrt i već su ga odneli u mrtvačnicu, kada je dežurni student medicine primetio da mu srce ipak slabašno kuca. Doktor Abel, bolnički psihijatar i neuropatolog koji ga je vratio u život, primetio je da dečak ima retku sposobnost da zapadne u letargiju. Zahvaljujući tome,obezbedio mu je posao u berlinskom Panoptikumu voštanih figura, da od petka do nedelje uveče leži kao leš u mrtvačkom sanduku od kristala.

U međuvremenu, Mesing je usavršavao svoje psihičke sposobnosti i uskoro mogao da „sluša“ misli nemačkih seljaka na pijaci. Iako je 1915. godine rat bio u punom jeku, predstavom koju je priredio u Berlinu postao je hit sezone, pa ga je jednom u svoj stan pozvao i čuveni naučnik Albert Ajnštajn, u čijoj radnoj sobi je predstavljen osnivaču psihoanalize Sigmundu Frojdu. Da bi ga proverio, Frojd mu je mentalno naredio: „Idi u kupatilo, uzmi pincetu, idi Albertu Ajnštajnu i iz njegovih brkova iščupaj tri dlake!“
Sa pincetom u ruci, Mesing je prišao slavnom fizičaru i, uz izvinjenje, objasnio mu šta treba da uradi. Oba naučnika su se nasmejala, jer je mladić zadatak izvršio bez greške! Sledećih desetak godina, Mesing je proputavao Japan, Indiju, Argentinu, Australiju i gostovao u Parizu, Londonu, Rimu i svim ostalim glavnim gradovima Evrope. U Indiji se 1927. godine susreo sa Gandijem. Mahatma mu je mentalno poslao poruku da uzme sa stola flautu i pruži je jednom čoveku. Kada je Mesing to učinio, čovek je zasvirao a iz korpe je ispuzala zmija i počela da se njiše u ritmu muzike.
Narednu deceniju, Volf Mesing proveo je u Poljskoj gde je postao slavan kao vidovnjak i telepata – čitač misli. Bavio se i spiritizmom, ali je zaključio „da je to obično šarlatanstvo“ (ili je bar tako morao da napiše u autobiografiji, pošto je u SSSR-u postao „pravoverni komunista i ateista“?). Pošto je još 1937. godine prorekao: „Ako Hitler krene na istok, umreće“, po izbijanju rata i okupaciji Poljske morao je da pobegne u Sovjetski Savez. Tu je ostao do kraja života...

Ideomotorička teorija
U Ministarstvu kulture najpre su mu rekli da u svojoj zemlji ne žele vračeve ni proroke, a da telepatija ne postoji. Ponovo je došao a kako je uspeo da ih ubedi da ga anažuju, zauvek je ostala tajna. U predstavama, pojedinci iz publike poželeli bi da Mesing nešto učini, onda bi to napisali i stavili u koverat koji se predavao žiriju. On je telepatski odgonetao šta u njima piše. „Telepatija je jednostavna spoznaja prirodnih zakona“, tvrdio je Volf Mesing. „Najpre se dovedem u stanje potpune opuštenosti i tada osećam kako se snage skupljaju. Telepatija postaje laka. Mogu da pročitam svaku i svačiju misao“.
Naučnici koji su prisustvovali njegovim tačkama, imali su zadatak da se Mesingov rad objasni rečima materijalističke, komunističke filozofije. U svojoj autobiografiji, ekstrasens piše da je Odeljenje za filozofiju Sovjetske akademije nauka osmislilo ideomotoričku teoriju, koja objašnjava da on poruku dobija ideomotoričkim kretnjama – gotovo neprimetnim, nesvesnim pokretima mišića koji menjaju izraz lica, ritam disanja i slično. Izvežbani posmatrač, navodno, takvu kretnju lako uočava, a pretpostavljalo se da Mesing svojom rukom drži ručni zglob pošiljaoca poruke (što je činio samo ponekad) da bi iz nesvesnog kočenja muskulature štošta zaključio.

Bilo kako bilo, ideomotoričkim kretnjama ne može se objasniti ono što je Volf Mesing činio na Staljinov zahtev. Iako se sve to događalo u doba najveće represije u Sovjetskom Savezu, kada drugi telepati nisu smeli ni da pomisle da javno pokazuju svoje sposobnosti a naučnici su bili prisiljeni da svoja istraživanja vančulnih pojava obavljaju u tajnosti, Mesingu je sve bilo dozvoljeno. Ili bar mnogo toga. Još 1940. godine, odmah po dolasku u SSSR kada su Hitler i Staljin potpisali sporazum o nenapadanju, kao senzacija je odjeknulo njegovo proročanstvo koje je glasilo: „Sovjetski će tenkovi ući u Berlin!“. Diplomatski hor imao je muke da se izvine Nemcima. „Niko nas ne može držati odgovornim za proricanja Volfa Mesinga“, zvanično su objavili. Za ovako nešto drugi bi u najboljem slučaju zaglavio u Sibiru, ali ne i Mesing!
Mada se nije često bavio proricanjem, Volf Mesing je 1943. godine, kada se još nije nazirao kraj rata a Nemci držali Baltik, Belorusiju, Ukrajinu i Krim, ponovo bio precizan: „Rat će se završiti u prvoj nedelji meseca maja 1945. godine!“

Da li se Mesingova uloga, zvaničnog zabavljača, tajno odvijala i u drugom i mnogo konkretnijim pravcu da lukavi Staljin bude dobro obavešten o namerama i planovima neprijatelja verovatno se nikada neće saznati, jer Volf Mesing o tome do kraja života ništa nije rekao.
Tokom godina, nikada nije pristao da se podvrgne naučnim testovima iako su ga više puta pozivali. Uvek je to odlagao „za neku drugu priliku“. Osvrćući se na njegovu neobičnu životnu priču, iskusni posmatrač sovjetskog života i saradnica časopisa Atlas, Ljudmila Svinka-Zielinski zaključila je: „Važno je imati na umu da je u ono vreme sve što bi takva kontroverzna ličnost poput Volfa Mesinga napisala ili učinila, bilo pod neprekidnom kontrolom cenzure. Varalica ili samohvalisavac teško da bi mogao uspeti. Štaviše, onaj ko je želeo da preživi u takvim prilikama morao je da bude autentičan do srži“.
       = izvor: Piše Miodrag Radojčin