МАЧ И ПЕРО МИРОСЛАВА ТОДОРОВИЋА

Као прва  у првом колу едиције Откровење речи, коју је покренуо Учитељски факултет у Врању, појавила се књига књижевних приказа Мирослава Тодоровића У сенци Дамокловог мача, која садржи 67 јединица. Поред тога она доноси и невелики предговор (Изабране критике Мирослава Тодоровића У сенци Дамокловог мача) из пера Србе Игњатовића, који је, иначе, и рецензент овог издања, као и Реч на крају, Библиографију објављених критика, фотографију (портрет) аутора и Белешку о писцу.

Прикази обухваћени овим издањем претходно су, у периоду између 1994. и 2008, били објављени у Савременику, Градини, Развитку, Бдењу, Књижевним новинама, Политици, Борби, и Народним новинама. Упоређивањем библиографије објављених критика на крају књиге с текстовима обухваћеним овим издањем, лако се утврђује да се ради о избору. Књига У сенци Дамокловог  мача Мирослава Тодоровића, дакле, представља избор из његовог опуса те врсте објављеног у назначеном периоду.

            При приређивању издања (очигледно је да га је учинио сам аутор) поштована је хронологија објављивања текстова. Тако се текстови о Стојану Богдановићу јављају на више места у књизи (на 9, 236, 240, 249, 253,  286. страни), текстови о Срби Игњатовићу на 31, 37, 89, 177, о Томиславу Мијовићу на 20, 105, 170, 216, 226, 243, о Зорану Милићу (60, 102, 158, 177) о Браниславу Драгојевићу (96, 164, 183, 194, 220, 223) о Драгињи  Урошевић  на 76, 130. и 152. страни. Уређивање књиге из максимално поштовање хронологије настанка и првобитног објављивања појединих текстова има ту предност што непосредно сведочи о континуитету интересовања аутора за поједина питања и писце и, посредно, о развоју самог творца тих текстова. Ако се изузму Мирољуб Тодоровић, Срба Игњатовић, Никола Цинцар Попоски, Данило Николић,  Добрило Ненадић, и, евентуално, Владимир Јагличић, Цера Михаиловић и Тихомир Нешић, остали писци, који су завредили интересовање Тодоровића, нису тако присутни на странама такозваних престоничких листова и часописа, па овај својеврсни летопис Мирослава Тодоровића може представљати и извор драгоцених информација о књижевности на простору југоисточне Србије, јер већина обухваћених дела стваралаца живи на том простору или се ту родио, односно завршавао школе: Мирољуб Тодоровић, Срба Игњатовић, Томислав Мијовић, Зоран Милић, Тихомир Нешић, Добривоје Јевтић, Димитрије Миленковић, Мирослав Цера Михаиловић, Звонимир Костић Палански, Зоран Вучић, Стојан Богдановић, Јездимир Здравковић, Станиша Станковић, Власта Младеновић, Драган Ристић, Драган Лакићевић, Драгољуб Симоновић, Иванка Косанић, Владимир Станковић. Остали су  из западне Србије (Бранко В. Радичевић, Добрило Ненадић, Данило Николић, Драгиња Урошевић, Владимир Јагличић, Богдан Радуловић, Миладин Ћулафић, Бранислав Драгојевић, Милутин Лујо Данојлић, Верољуб Вукашиновић...),  па, ако се има у виду да је Тодоровић рођен у Западној Србији, а да је највећи део животног века провео у Источној (Књажевцу и Нишу), намеће се закључак да  се руководио и начелом завичајности.

Избором У сенци Дамокловог мача представљена су дела тридесетак аутора са којима су и два ликовна уметника са југоистока Србије, један из Књажевца, други из Ниша: Драгослав Живковић и Ђуро Радоњић.

Друга маркантна карактеристика ових текстова је њихова конструктивност, тачније добронамерност. Тодоровић се радује појави сваке нове књиге, јер му оне  пружају прилику да стекне још једно искуство, да обогати свој емотивни и сазнајни свет јер му свака песма
, као уосталом и Добривоју Јевтићу о коме пише, представља summu емоција, мисли и слика, рекапитулацију свеукупног искуства које зна да за одређивање правца из кога дува ветар није неопходна цела ливада, довољна је и само један травка. Отуда и извесно идолопоколонство мудрости поезије на коју се осврће у више наврата у вези с поезијом Томислава Мијовића, Мирољуба Тодоровића, Србе Игњатовића, Добривоја Јевтића, Звонимира Костића Паланског, Димитрија Миленковића, Стојана Богдановића; према сажетости, о чему такође пише и када се бави поезијом изразитих поклоника хаику песништва какви су овде Драган Ј. Ристић, Станиша Станковић и Владимир Станковић на један, и Добривоје Јевтић, на пример, на други начин.  Разлоге за лично задовољство, које  тарнспонује у текстовима ове књиге, Мирослав Тодоровић налази и у песмама које се баве откривањем архетипских слојева у поезији и потрагом за прапочецима (Зоран Милић је, на пример, и рођен у Вражогрнцима, који и самим својим именом асоцирају врага и враџбину) исказом дубоко несвесног, односно подсвесног, у песмама које уобличавају целокупно искуство појединих песника у вези с неком појавом и њеним доживљајем, односно искуство живљења у целини. У том настојању аутор овог избора не бежи ни од приступа и анализе колективне свести једнога краја или целога народа која се уобличила у песничка остварења Стојана Богдановића, на пример, али ни од тумачења песничког, и фактичког, избеглиштва Бранисалава Драгојевића који се у младости отиснуо у свет – Париз, потом се обрео на Мартинику, ишао уздуж и попреко по Средњој и Јужној Америци налазећи у томе смисао пуног живота. Данас га је судбина скрасила, те живи наизменично у Паризу, на Златибору и у Београду. Он избеглиштво преноси са егзистенцијалног на књижевни план [...]  пише као човек који није укључен у финесе и замке текућих дешавања у књижевности. Његова поезија се до краја не би могла сврстати у поезију писану у дијаспори, али ни у ону писану у домовини. Драгојевић је негде између, као и у животу.  Тражећи теоријско и искуствено укрепљење својих ставова Мирослав Тодоровић почесто трага и за ставовима познатих песника и уопште стваралаца о поезији, њеној природи и суштини, за аутопоетичким остварењима аутора које овде предстставља, па у његовим текстовима сусрећемо њихове исказе и дефиниције (О томе како настаје књижевно дело Тихомир Нешић исписује антологијску причу Музика ветра).  Ова  одушевљења и вазнесења, међутим, не искључују његову отвореност за заносе и патос родољубивог песништва, за мит огњишта и пантеистичку, пасторалну опијеност окружењем, за поезију Драгиње Урошевић, које је својом делом достојно попунула празнину насталу одласком Десанке Максимовић или о Богдану Радуловићу, српском песничком Тургењеву. Насупрот њима стоји Мирољуб Тодоровић, песник и ерудита, оснивач сигнализма у чијој поезији сусрећемо наносе разноврсних знања и искустава из стваралаштва непесничке нарави, стихове чија је певљивост проблематична, али значај и значење нису. Тодоровић и за то има слуха, и то воли, али скоро независно од љубави с доста рација и списатељске преданости и вештине уобличава вредне и бројне текстове о оним ствараоцима које сматра значајним, чији су песнички и стваралачки траг маркирали и критичари од стаменије вокације, о Томиславу Мијовићу, који далеко од престоничке халабуке, у Зајечару, деценијама већ богати књижевну слику Србије, Зорану Милићу, који иако се  у средњим годинама преселио у Београд, никада није до краја испловио из дубоких наноса архетипског понетог из својих Вражогрнаца, о Добривоју Јевтићу, Димитрију Миленковићу и Тихомиру Нешићу који деценијама већ уобличавају књижевну слику Ниша, о Стојану Богдановићу, који уз Петра Цветковића репрезентује универзалне поруке Лужничког  завичаја... У практичнијој варијанти ово су могле бити и мале, драгоцене студије, какве о овим ствараоцима још нису написане.

Већ ови наводи недвосмислено потврђују да Тодоровић поезију не тумачи из наученог кључа, не уклапа је у модле и моделе, не прилагођава је поетикама и теоријама нити, осим када се неки став спонтано и асоцијативно наметне, парадира том врстом знања и умећа. (У целој књизи објављеној на преко 300 страна Тодоровић се позива на ставове више песника и мислилаца – Фрејзера, Ремарка, Ничеа, Хелдерлина, Рилкеа, Фукоа, Инбала, Хајдегера, Фрага, Башлара, Хамваша, Ремиреза, Маркеса, Рида, Мандељштама, Шевалијеа, Шулца, Барта, али и Скерлића, Црњанског, Попе, Павића, Миодрага Павловића, Ч. Мирковића...) Јасно је, дакле, да се аутор избора У сенци Дамокловода мача,  не поставља као критичар већ као колега – песник, који не суди већ интерпретира, не понаша се као Дамокле с исуканим мачем над нежним телом поезије, већ као саучесник који тражи и углавном налази оправдања за неминовне ескападе у седамдесетак анализираних књига поезије и прозе. Те изливе песничких несмотрености и лењости чак ни не примећује. Критика је, дакле, изостала, па део наслова уводног текста Србе Игњатовића Изабране критике Мирослава Тодоровића у великој мери губи своје утемељење као што ни Дамоклов мач из наслова књиге не оправдава очекивање читалаца... Мач надменог и недодирљивог критичара заменило је перо рањивог пеника које препоручује: Ја сам прочитао, погледајте и ви...

Аутор је цитирањем Музила у моту овог издања (Тако сам дошао на помисао:/ да ће све што човек воли у/ уметности постати лепо. // Лепота није ништа друго/ већ израз љубави према/ ономе што нам се чини лепо.) за овакав став нашао објашњење...

Све се, дакле, може објаснити, али не увек и оправдати.

Ето, тако суди песник Мирослав Тодоровић из Трешњевице и Ниша, тако после искуства од петнаесетак књига објављених стихова и неколико књижевних награда за поезију, а нама, ако не успемо да запазимо значај ове његове књиге и корист од ње, нарочито с обзиром на то да се проучавањем књижевности на југоистоку Србије безмало нико континуирано и систематски не бави, да је бар детаљније прегледамо.Тако ћемо сазнати да Тодоровић опрезно користи реч, да често посеже за штитом, јер је свестан да је реч симбол силе – не истина, већ њена супституција, а штит  симбол вере у оно чиме се бавимо. Тако нам се неће десити да нам симболи истине о нашој књижевности, тако опсенарски окачени о клинове у излозима угледних часописа и емисија, временом постану једина истина, која нас гура на споредни колосек погрешног става да се на другим местима  нема шта ни прочитати ни  проучавати.

Мирољуб М. Стојановић

___________ Из пропреатног писма Мирослава Тодоровића:

  "Ниш-та,

28. 10. 2012.

Драги

Мирко,

Ето има још драгоцених људи којино,  као што рече

онај младић из Рашке, дају своју крв другоме.

Желео сам да радост овог дана који ми је донео Мићин текст поделим са тобом и свима који овај приказ прочитају. У њему је, његовим речима казано, добра намера   да се  пише о књигама... 

А ја све ово допуњујем  Флоберовим речима: Читај да би живео.

Срдачно

Мирослав из Трешњевице

______________________ Напомена Управника Сазвежђа З.

Мирољуб М. Стојановић први пут публикује у ЗАВЕТИНАМА.