О песнику Н. Деветаку / Мирослав Тодоровић

Небојша Деветак: Узалуд Тражећи, СКД Просвејата, Загреб, 2008.

Својим песничким делом Небојша Деветак потврђује Рилкеову тезу да су стихови искуства. Јер „да би човек написао један једини стих, он мора да види многе градове, људе и ствари...мора умети да се у мислима да се у мислима врати на путеве по непознатим областима ..и када све то постане крв, поглед и покрет без имена и кад се сећања не могу разликовати од нас самих онда се може десити да у најређем тренутку из њих самих пробије и избије прва реч

песме.“

И, доиста, прва реч пјесме Н. Деветака избија из живота и времена оваплоћена у поетској речи есенцијалног набоја, у ширем смислу значења те синтагме. Јер, песник Деветак је пре/живео голготу Српске Крајине, са пјесником у себи осетио сву дубину патње, и изгнанства. Био је учесник и сведок, исусовски носио крст судбине и из сухе дреновине стварности у слово песничко преточио личну историју живота. Личну, кроз коју се преламају многе судбине. У њу је уткана историја суза и патње рода, везана за дешавања на просторима српске Крајине на крају XX века, века вукодава (Мандељштам). Исписао је о томе Н. Деветак драматичну књигу, предочио античку драму у српском руху, Разгртање пепела ( књига која уз дело Ј. Радуловића Од Огњене до Благе Марије представља незаобилазно литераторно сведочанство овог времена, за сва времена), збирке Расуло, Боре и бразготине. Сочинио је овај песник и „Зборник српских пјесника о сеобама и осталим несрећама бездомничким“, под насловом Друмови су наша отаџбина“. Ове књиге и све што је песник искусио претходе збирци песама Узалуд тражећи. Одјеци њихови се находе у овој по много чему библији страдања и песничког вазнесења. Ничеовим речима казано песник је искусио дух крви и патње, ал' ипак у спомен камен белине уписује стихове песме Свитање, са свом симболиком коју овај наслов призива јер: Ретки су овакви дани / И зато дишем дубоко / Удишући драгоценост сваког тренуткa / Подареног неочекивано / Као да отпочињем нови живот. И доиста „отпочиње се нови живот“ у песми која прибира одјеке минулог у нове мотиве у којем је садржано профетско, јер ничега новог под сунцем и зато „чувај се онога што је преко овога јер нема краја састављања многих књига“.

(Један други песник Ђ. Сладоје,с правом, записује како „пјесник исцртава унутрашњу, интимну мапу на којој кључне коте означавају мјесто пораза – личног и колективног. Стих по стих, слој по слој пјесник згуљује маске са свијета, разгрће историјске магле и опсјене да би у некој језивој помирености, без плакатске огољености и памфлетске жучи, свео рачуне са сопственим заблудама, заносима и губицима. Његова пјесма би да што дубље заграби горки талог искуства, али и да ухвати она лелујава испарења живота и да прецизно, до најситнијих детаља и нијанси забиљежи сваки шум и дрхтај душе“.)

Нови живот је Деветакова порука, јамачно, изречена у часу песничког озарења, у ретким тренуцима када свањива „Када ништа не оптерећује душу и мисли / Када око Створитеља гледа умилно...Исказано је душевно стање радости иако „Ретки су овакви дани“ остварена песма у чијем се исказу осећа снажан животни набој, сложена значења кроз која су проткана универзална начела песме и потребе за песмом. Она је уводна песма у збирку Узалуд тражећи која се одвија у четири круга. Четири, као четири стране, оне што имају и обележје крста. И без симболичких и метафоричких призива ова поезија и јесте поезија крста, коби и вазнесења . Називи циклуса: Траг присуства, Мирис воска, На опрезу и Зид. Они, циклуси поседују снажну, и вишеструку, садржајну повезаност и слојевитост обједињену насловом Узалуд тражећи... који је у дубинској сагласности са темом ове поезије. Деветак је пјесник живота и људске трагедије кадар да песму прожме универзалним духом певања и постојања. У његовим стиховима, кроз његово лирско ја, изречена је епска судбина овог простора, саопштена из позиције аутентичног песника који је спознао и који је, како то Лабек каже...“у часу поноћне тишине и усамљености, отворио најтајнију комору свог срца и нашао се лицем у лице са својим генијем“. За разумевање ове поезије потребно је познавати претходне Деветакове збирке поезије. Кроз његову поезију се попут црвене нити провлачи наративна жила куцавица која прибира аутентичне призоре, доживљаје, уочавања, евокације што доприноси садржајној пуноћи која дише на живот и време. Дише и опстојава упркос тешком бремену, суровој јави, свега што је сећање, сви ти шумови и дрхтаји, па и онога што се песнику јавља у сну...

У другом циклусу „Мирис воска“ песник се суочава са судбинском метафизиком постојања, са пролазношћу, нестајањем. Упечатљиве су слике – стихови евоцирања детињства које се сплићу у песме дубоке носталгије и понирања у прошлост у „тражењу одговора“„Тамо / На Банији“...Песма је крцата живописним сликама, визура се поларизује на призоре који су ферментирали у стихове дискурзивно-дескриптивног садржаја, наративних пропламсаја који су универзална ознака човековог детињства. То су слике које живе у човеку и које само песник великог формата, изван завичајног простора, може да артикулуше у песму која је више од песничке евокације, од исповедног исказа. Она је својеврсно вазнесење у сферу саздану од сјаја и одсјаја, речи и слика које нам призивају властите доживљаје детињства. Оно „Свјетлуцање иња на залеђеним прозорима / У које кажипрстом уписујем / Ћирилична слова свога имена / Тамо / На Банији“ је више од песничког описа, то је слика треперења духа која живи у песнику, сугестивна и универзална за поратна детињства. И песма О прецима у којој

Само мемљив ваздух

Између два – три реда

Највише четири имена уназад...

проговара судбина народа овог поднебља, иза чијих живота више нема ничега :

Нема сећања, ни историје

Ни хумки нема

Као да и није било смрти

Коју, снисходљиву

На врховима прстију, прилазећу

Ипак осећам, радујући се

Том побожном прикрадању...

Песма се наставља у „личној причи“, песми „Гробље у Градуси“, где стихови:

Овдје је крај путовању

Овдје је крај свијета

Палим свијећу на мајчином гробу

А затим на гробовима родбине

Много је времена прошло

Од последњег нарицања које сам овдје слушао

Сад трепере тополе

И змије плазе кроз густиш...“

Песма универзалног замаха казује о земаљској судбини, дубоко је доживљена у аутентичном амбијенту са осећањем немог бола, јер „Ријечи су излишне...“ сумарним

стиховима изречена, дискурзивно је заокружена. Само песник великог формата, истину која има атрибуте вечне, може да лиризује спремношћу да то болно сазнање оваплоти у речима стишане емоционалности. Она, песма, сугерише и друге теме које се односе на живот и то што остаје после свега. Ту на том судњем месту пјесник ће доживети катарзу, спознаће, јер:

Окрутни шамар тишине ме тријезни

Све је ово прошлост, све је дивршено

Трулеж и рђа су засијали своје сјеме

Одавде се и будућност, сива и у дроњцима

На прстима нечујно искрада

У крхотини споменика зурим јој у изборано лице

Речи су излишне , јер ничег новог под сунцем, а „Гробље у Градуси“ постаје својеврсна метафора, општа тема, коју нам песник из свог доживљаја предочава стиховима који су константа о свеколикој пролазности и метафизичкој васколикости свега постојећег. Гробље у Градуси кроз песнково ја се поопштава у слику метафору. Аутобиографска основа Деветакове поезије обезбеђује јој својеврсну документарност презточену у стихове есенцијалног набоја који дуго резонирају у слуху и души читаочевој. „Окрутни шамар тишине...“ доживљен на Гробљу у Градуси опомињуће призива да „треба усахнути говорљивост, да је језик тишина будућих векава“. Из суровог градива живота синула је песма колико лична, толико све/општа јер казује о трајању о земаљском усуду, тој вечној теми људске запитаности, од праскозорја времена до данашњих дана. Деветак из свог искуства, и живота витализује ту вечну тему чије вертикале сежу до библијских основа. Испевао је ову песму из дубине своје душе „заједно са читавом поезијом“. У овој песми се находе и импулси нових тема, слути прва реч песме (Рилке).

Док песник спознаје истину живота, осећа празнину која подстиче мисли које испуњавају евокативне слике: шумови и догађајии, одјеци минулог времена (живота), он осећа како, док:

Гледам око себе

Нагло расте зид затварјући видик

Иза зида чујем давно утихле гласове, смјех, пјесму

И зид је метафора и симбол, иза којег пјесник чује одјеке прошлог, у садашњем призивајући Елиотове стихове о времену које се укршта у једну тачку. Слика зида који расте је слика поетске полифоније и метафоричке симболике . Тај зид дели два света, стварни и имагинарни. Спољни и нутарњи који собом носи снажну симболичку назнаку. Језичка дорађеност, речи кости у стиховима супстанцијалне нарације у чије нити су сплетене суштински сегменти животне сторије у којој пулсира бол као врховна истина овоземаљског живота. Онај што се вида песмом. И сазнања које изазива сумњу у реалност виђења: „Видим ли оно што гледам“, пита се пјесник, „У овој прозирности / Препознаје ли и мој одблесак, ико?“То питања се сплиће у фатумску запитаност која активира и цивилизацијска наслеђа о виђеном, о животу самом, који је као „блесак свица у ноћи“. Сложен је семантички дискурс ове поезије, метафизичка свера се обједињујуће предочава, онострано луцидно наглашава, док се до-живљено у одјецима и одблесцима стаче у стихове, у „Мозаичке контуре порука / Словослагачеву утетовирану подвалу // Ништа не прахватам дословно / Дотерујем сваки шум, сваки дрхтај / Раздвајам интерпункцијама / Обиље нагомиланости... презентује своју поетику Деветак, док метафизички флуиди струје, а, из појединих песма душе предака реалију видљивог света упризорују сликама које песник унутарњим оком брижљиво одабира у прибежиште песме.

И у овим стиховима се очитујеДеветакова стваралачка философија и животна одисеја авантура. Суштина песниковог се находи у стиховима животних слика, слика које сублимирају и призивају, оном што нам се открива у судиознијем промишљању ове поезије. У ономе што видимо на овом цивилазацијском ступњу, што види песник успињући се уз вавилонске лестве сопствене песме, ка Створитењу , стихом питајући:

Ово што обухватам погледом

Видим ли, уистину

Ствари су исувише прозирне

Као да су од стакла

Одсутан сам и свеједно ми је

Видим ли то што гледам

То што види унутрашњим оком и душом, транспонује у песме чија је садржајна окосница саздана од опорих збитија и сећања која су у песми одсјаји, одјеци, присећања, све оно што ће се у сну јављати, стихом његовим казано: ...спаљена села /Из којих се још дими лагодност детињства / Иза њега су спаљене књиге / Угарци недосањаних снова / Иза њега сам и ја / Који још покушавам / Да се на другој страни препознам //Као у позоришту сенки, страшном карађозу/ Како се у ланцима рингишпила / сама врти у круг....

Та друга страна- обала је убедљиво је стихована у песми „Ка другој обали“; рачуни се своде, круг затвара, остаје само песма у којој је као бисер у шкољци заточена космичка слика људске драме.

Трећи круг певања На опрезу предочава егзистентну драму стиховима који сумирају искуства живота, болна и трагична, сазнања историјских, менталних иних матрица из којих песник твори властиту космогонију оличену у поезији кошмарне атмосфере. Остварена је као нека врста лирске исповеди, олакшања, „Неко на обали пева , као да скида туге бреме“, записује Ли Тао Пи. Тако пева и Деветак, распет на крсту бити ове лирике, у речи и стихове уноси снажан ауторски печат „ да не свисне(м) од живота“. Крик је негде у дубинама ове поезије, крик који ће прави читалац чути и у свом бићу. Све је у овој поезији у вези са стварносним чињеницама које се вишезначно обзнањују у песми, симболика и метафорика је нијансирају и прожимају, језички рафинман је остварен у складу са темом, унутрашња заслојеност пулсира и сагласју са метафизичким нимбусима. Садржајно богата лирика епског бруја у којој видимо сина божјег песника како чинодејствује. како као горски вук у самоти вида ране живота. И пева јер зна за магијску моћ песме „Узалуд тражећи оно чега нема“ у „Прозрачност“ загледан , урезује: „Овде завршава друм / А почиње историја / Која није ништа друго / Него прежвакана будућност.“ Јер“ Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ништа ново под сунцем“. (Проп. 1.9). А, историја српског народа се понавља у концентричним круговима од којих је свако нови суровији и са тежим последицама.

Н. Деветак Сведок и учесник у лирско ткање особене боје и атмосфере уводи епске нити у епски хуј уноси лирику душе. И вере. А вера и поезија јамачно помажу да се ране зацеле. Песме (Солдатска, Ослободиоци, Барбари ante portas, Долазе тешки дани, Занат изгнанства), садржајном пуноћом, епском димензијом и свеповезанопшћу са драматичним збитијима су комплексна остварења отворена за студиознија и дубља проницања. Античка драма у српском руху с мноштвом метафоричких паралелизама и сугестивних алегорија, иронијских импулса и инвентивно оствареним обртима, је поезија у којој пелин живота и времена постаје својеврсна одбрана од заборава, имајући на уму да је смисао свеколике уметности да памти, да опомиње. Да сведочи о суровој бестијалности на овим просторима. Али, Деветак није песник пораза, он је песник наде и вере. Њему је живот „опрљио душу као што је Дантеу пламен пакла“. Отуда се у овој поезији отвара виша сфера живота. „Треба само појачати завеслаје / А некакво пристаниште ће се / Већ појавити на видику“, завршни су стихови песме „Занат изгнанства“. Она указује на дубински и висински слој значења који се открива у „озрачју њене стварности“ и призива из безброј асоцијативних вибрација..У овом кругу песма Ходочашће с чијом темом песник има чврсту унутарњу везу навештава нови тематски круг чија певања упућују на духовну вертикалу његове поезије. Песма се завршава стихом Овај прах јеси – прах ћеш и остати (Прва Мојсијева, 3, 19) и тематизује вешеструку ходочасну поезију у чијем миљеу је неми јаук оног коме је отаџбина пловеће острво у отупљеним чулима. И без вантекстуалног дослуха уверљивост стихова је успешно предочена, песников „унутарњи понор“ се нашао у стиховима наглашене поетске вишезначности у речима пуног звука и памћења.

Тај звук ће се наћи и у метафоричком звежђу песама именованих као Зид. И овим песмама се очитује Деветакова животна одисеја преточена у стихове бремените садржајности и асоцијативних визура. Контемплативно песник исписује стихове о тескоби, са свим оним што карактерише Деветакову поетику.

У завршној песми Време садашње је метафоричка слика, песникова објава супстанцијално изречена стиховима пуним зебње оног који се нашао пред зидом, у лавиринту неслободе. Свакако, у урбсу, где је отуђенње све изразитије, где „одзвања метални смех“ у чије се садржаје укључује актуелни контекст. ововремени. Песник изоштрене опсервације у изнађеном призору – зиду, том универзалном знаку човекове егзистенције, навештава нове могућности певања и нове шифре тумачења . Јер:

Ставићу на њега икону

Да имам у шта да гледам

Кад клонем духом

Ако је могуће усавршити веру

Изговараћу речи молитве, свакодневно

Све док ме не огреје светлост прочишћења...

Не знам

Господ зна, каже на крају песник. А потписник овог текста додаје:

Зна песник у Богу и Бог у песнику Деветаку који у часу просветљења испева заветну посланицу „Узалуд тражећи оно чега нема“.

Мирослав Тодоровић