Алексеј Кочетков
МОСКОВСКИ Политички аналитичар Алексеј Кочетков сигуран је да Русија треба да утврди свој спољнополитички успех креирањем активне и ефикасне наднационалне структуре са својим најближим савезницима. Сасвим конкретно: да Русија, Белорусија и Србија треба да формирају нову савезну државу.
Са Кочетковом је о томе разговарао познати новинар Александар Чаленко.
• Многи посматрачи истичу да је у последње две године Русија почела да води веома активну спољну политику: присаједињење Крима и фактичко присаједињење Донбаса, плус помоћ председнику Асаду у Сирији. Почели смо да остварујемо велики утицај на дешавања у Европи. Али, одмах следи друго питање: како утврдити све те успехе, да Русија никада више не уступи, да их заувек сачува?
Пре свега, чини ми се да се промена спољнополитичког курса Русије није десила пре две године, већ 2008-ме. Пре две године, тај курс је већ постао не само опипљив, већ се створила јасна свест да је неповратан и дефинитиван, да повратка у проклете деведесете неће бити, током којих смо чак и без преке потребе издавали своју браћу, издавали своје интересе и повлачили се и тамо, где нам ништа није претило, одбацујући своје позицију без испаљеног метка.
У 2008. години смо показали да се земља променила, а 2014. године – да су те промене коначне и да не подлежу ревизији. А то, право говорећи, излуђује геополитичке непријатеља Русије у иностранству, и унутарполитичке – у самој Русији.
Мислим да, у суштини, имамо много природних геополитичких савезника широм света. Али, да одговарам директно на ваше питање: на Блиском Истоку наш савезник од краја Другог светског рата увек су био секуларни арапски режими, пре свега баасистички режими, који су постојали у Египту, Сирији, у Ираку.
Али, поред Сирије, постоје и други региони у којима нас очекују, у којим се према нама историјски традиционално добро односе. То је Балкан. Тамо живи близак нама по духу, и по вери, и по култури српски народ.
У најкритичнијим тренуцима пружали смо Србима руку. Али, и они су нама помагали. У пролеће 1941. године, да Срби нису на себе примили немачки ударац, за Совјетски Савез рат би почео већ маја 1941. године.
• Имаш у виду преврат у Југославији, када је пронемачка владе замењена…
… Просрпском. Да није било тог преврата, рат који би почео у мају, највероватније би довео до…
• Пада Москве?
У најмању руку, или до борби дуж Урала.
• А каква је сада политичка ситуација у Србији? Који је однос проевропских и проруских Срба?
Према мишљењу већине српских политичких аналитичара, однос је следећи: 95% Срба – су отворени, доследни, убеђени русофили, а 5% – су либерали-западњаци који су освојили власт у Србији, ослањајући се на инострану помоћ, на инострани притисак, који су практично уништили сву независну српску привреду. Они настављају да уништавају свој сопствени народ, потпуно лишавајући Србију сваког суверенитета и будућности, просто за новац продајући своју земљу и свој народ Бриселу и Вашингтону.
Детаљ са дочека руског председника у Београду
Стога, у дубини српског друштва сазрева огромно незадовољство тренутном владом, и сваки ударац који Руска Федерација наноси самољубљу Запада, Срби сматрају за личну победу.
Путинова популарност и популарност Русије тамо је једноставно невероватна.
Ако шетате Београдом, можете видети да се на сваком углу продају сувенири и мајице са натписом „Косово је Србија, Крим је Русија“, Путинови портрети, руске заставе, руске царске заставе, заставе Новоросије, заставе Доњецке Народне Републике, много симбола ДНР се може видети. Људи ходају улицама са симболима Новоросије и Донбаса. Тамо их је више него у Москви.
Због тога, налазећи се у Београду, осећате се као да сте у срцу Руског света, чак и више него у Москви или Санкт-Петербургу, или у Ростову-на-Дону.
Проблем је у томе, што политичку ситуацију у Србији контролишу тајне службе, које су с друге стране под контролом Американаца. Садашња влада је апсолутно антируска и антисрпска, та влада наравно разуме шта ће се десити, ако дође до промене власти. Американци, такође, добро знају шта им прети у случају промене курса у Србији.
Стога природно они полажу максималне напоре како би уништили српско патриотско језгро, како им не би дозволили да се уједине, стално сукобљавајући једне политичаре са другима.
Политика „завади па владај“, коју Американци користе широм света, веома је присутна у Србији. Постоји сукобљавање у најразличитијим правцима.
Међутим, Срби ипак очекују од Русије неки сигнал, између осталог сигнал за акцију. Зато што практично сви у Србији схватају да Русија остаје последња нада да Србија очува свој суверенитет. И сада се све више и више, управо у српском језгру говори о потреби да се реанимира идеја стварања Савеза држава Русија-Белорусија-Србија.
Управо стварање ове државе омогућило би очување суверенитета Србије, обнову економије, при чему не на рачун руских пореских обвезника, већ кооперацијом. Срби производе оно што нам крајње недостаје после одласка турских произвођача пољопривредних производа са нашег тржиште.
Срби имају квалитетне производе, који нама веома недостају. Њихова цена је прихватљива. И ова сарадња у оквиру ЕАУ, Царинске уније, у оквиру наднационалног формирања државне заједнице, омогућила би не само преживљавање српске привреде, српске пољопривреде, већ и оживљавање индустрије, којом се одликовала бивша Југославија.
Сећате ли се какву је популарност на просторима Совјетског Савеза уживали југословенска обућа? Сада Србија скоро да нема своју производњу обуће – до тога су довеле акције савремених српских либерала.
Зато, ако ми не пружимо руку овом народу, ми ћемо, наравно, преживети, али са Србима се може десити да после једне или две генерације, заједно са суверенитетом, пре или касније изгубе свој идентитет, њих ће једноставно протерати, а у Србији ће их остати мањина.
• То јест, спасити их може само савез држава са нама. Али, колико је ова идеја популарна у самој Србији? Да ли је тамо прихватљива?
Да, веома.
Године 1999. у Русији није било људи, који би у то време доставили систем С-300 Београду, и тада ниједна гњида не би смела ни да прелетети ваздушни простор Србије.
Историја те земље би онда била потпуно другачија. Данас, Русија по мом мишљењу има могућности да помогне Србима, штавише њима је та помоћ потребна. Ако ми српском народу пошаљемо одређени сигнал, добићемо одговор који ће показати колико им је она неопходна.
• За Србе смо схватили. Али, да ли је Кремљ спреман за стварање савезне државе?
Знате, не могу проценити на шта је Кремљ спреман, а на шта није. Чини ми се да Кремљ, односно руководство земље, за разлику од велике већине бирократског апарата, одлично разуме шта су најбољи интереси државе, посебно у спољној политици. Само за реализацију тих интереса неопходно је имати одговарајући државни апарат. Интереси руководства земље, чиновника и народа се морају поклапати. И ту у Русији поново настају проблеми. Део власти, у складу са историјским традицијама, види своју корист одвојено од остатка народа, не тамо где је видимо ми.
Како ће се апарат понашати у случају Србије, које ће одлуке, као резултат тога, предузети Кремљ – тешко је рећи.
Сматрам да нам данас Бог даје још један допунски аргумент и инструмент у геополитичкој борби – у лику народа који мисли исто као и ми, који је доказао своју отпорност, своју чврстину и постојаност у праћењу сопствених циљева и националних интереса. Срби нису никада издавали савезнике, они сами се никада нису предавали. То се не дешава често. Срби су у својој историји, чак и у двадесетом веку имали периоде, када је српска војска била приморана да напусти земљу, али се она ипак враћала као победник, а народ се одупирао до последњег.
Чак се ни Руси не могу похвалити таквим отпором, а већ да не говоримо о осталим словенским народима, који живе поред нас. И данас овај народ, упркос свим огромним притисцима изнутра и споља, и даље наставља да одржава утврђене и јасне принципе, и наставља да одржава вољу за супротстављањем. Сматрам да нам је овај народ једноставно неопходан као савезник.
• Добро, али какву би корист имао батко Лукашенко од државне заједнице, па још и са Србима? Он ни са Русијом није баш вољан да развија Савез.
Србија њему одговара. Уосталом, Срби и Белоруси се такође веома воле, и они такође имају много тога заједничког: Белоруси су, као и Срби, партизански народ, отпоран, навикнут да се супротставља окупаторима, агресорима, који не трче испред свих да се уписују у СС батаљоне, и никада неће трчати. То је народ који је одлазио у шуму и тукао непријатеља са свим што му је пало под руку.
Срби су популарни у самој Белорусији, идеја о Савезу држава у Белорусији је такође тајно веома популарна, сама прича о руско-српском евентуалном савезу може учинити веома корисну ствар, јер ће Лукашенко престати да буде „вољена жена“, па може почети да се осећа веома непријатно, када се Савезна држава буде правила не између два најповезанија и најближа и географски и по крви народа, већ између такође блиских по духу, али далеких географски, Русије и Србије.
Ово ће га такође подстаћи да се одмакне од уског прагматизма ка ширем, правилнијем, са становишта историјске логике и доследности.
• Добро, претпоставимо да су све стране сагласне да је Савезна држава потребна. Онда се поставља питање: какви су први кораци који у том правцу морају бити направљени? И генерално – какву ће функцију имати таква Савезна држава?
Мислим да се у Србији – пре него што то постане могуће – морају десити значајне политичке промене. На власт треба да дође, назовимо га тако, патриотски фронт.
• И каква је ваша прогноза: када ће до тога доћи?
Једноставно није било предуслова. Србија као и сва пост-совјетска територија, налази се у продуженој фази распада, вештачког распада. Са Србима су ствари још горе него што је било са свима нама. Ако је Совјетски Савез једноставно подељен на одвојене совјетске републике, онда су Срби наставили да се деле и деле. Одломили су им Косово, покидали њихове везе са Црногорцима. Њима је било много теже.
Моћ и ауторитет Русије треба да тај распад зауставе. Срби треба да осете да нису сами. Чим осете да нису сами, они ће бити потпуно у стању да промене ситуацију у своју корист. Они се морају једноставно ослободити прозападних либерала на власти, који руше и уништавају своју земљу, и променити спољнополитички и економски курс. И у таквом случају Русији ће бити одрешене руке да делује политичким методама. Можемо апсолутно закључити споразум за почетак о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи.
Можемо разместити на територији Србије, на захтев руководства Србије и српског народа, можда на референдуму, војну базу која би гарантовала суверенитет и неповредивост српске државности од стране било кога.
Следећи корак био би – стварање заједничког економског простора између наших земаља, улазак Србије у Царинску унију, усклађивање наших законских основа. То би био процес сличан оном који постојао у случају Белорусије.
• Добро. А онда одједном патриотску коалицију на новим изборима смени непатриотска коалиција, која је оријентисана ка Западу?
У Србији је то немогуће, само треба схватити њихов менталитет. У Србији не може доћи на власт антируска влада. Једноставно раније је Србија била неинтересантна Русији и Русија није била за никакав контакт, једноставно смо заборавили на Србе, није било до њих.
Зато се тамо и десило то што се десило, зато су тамо и дошли на власт они људе који сада сопствену земљу уништавају. Али, чим Русији поново обрати пажњу на Србију, за прозападне либерале неће бити места, а нови се не могу појавити.
• Срби чак немају ни излаз на море. Како ћемо им доставити помоћ и наше С-400?
Овде се у питање укључује Црна Гора, у којој су САД једноставно купили део политичке и пословне елите. Црногорци су проруски и просрпски народ. Тачније, то је део српског народа. Чим објавимо своје интересе у том региону, чак не ни своје интересе већ да нећемо остављати наше на цедилу, а Срби и Црногорци за нас јесу наши, тамо ће ствари почети да се кардинално мењају. Не може гомила ниткова натерати велики народ да ради не само на своју штету, већ да се бави константним самоуништењем.
Превео: Срђан Ђорђевић
————–
