Јој!
ПС
Данас сам открио (претражујући неке своје старије блогове - читај: оне из 2020.) да сам био мета, не само неких "душебрижника" и плаћеника (БИХ, Хрватска, у време неофашистичке Баба Куроне), него и Фејсбука и сличних планетарних сотонских мотрилишта...Али, доћи ће време, кад ће све те хуље - како горњи сликовни афоризам подсећа, добити оно што заслужују...
Данас нећу говорити о својим стиховима*. Знатижељни ће, ако таквих уопште има, пронаћи те стихове и прочитати по свом осећању. Овај час ми се чини изузетан, да кажем неколико речи о српском песнику Милану Ракићу, његовом животу, раду, делу, јер, од кад знам за себе, непомућеном вером, стајао сам у оном несвакидашњем реду, који је формирао песник Милан Ракић по ослобођењу Косова, кад је у Приштини сакривено црквено звоно из подрума српског посланства изнео у двориште, а потом га окачио о грану дрвета, након чега су се привезаног ужета о звоно, прихватили песник Милан Ракић, а потом српски војници и српски народ, објављујући звоњавом крај окупације и слободу српског народа током читавог тог дана. Како год да изгледа нестварно, данас, то Ракићево црквено звоно и уже, са Косова и Приштине, ја га се не одричем, и не испуштам из руку, јер, каква год самоћа да завлада над нашим народом – као и свака непогода, биће орочена. Самоћа буде и прође!
Примајући награду посвећену имену песника Милана Ракића, присетио сам се неминовно есеја објављеног пре шеснаест година, уторак, 14. октобар 2008. године, а написаног можда и коју годину пре тога, од стране мог старијег брата књижевника Мирослава Лукића, који ме је испуњавао својим значењем и суштином, свих ових година до те мере, да сам често пута проосећао као да сам га сам писао. Бог ми је сведок да боље прилике за моју намеру од данашњег дана неће бити да обелоданим, како је дух и духовна снага и енергија тог и таквог Есеја, неуништива и подстицајна и пожељна. Нека ми не буде замерено што есеј рођеног брата овом приликом присвајам, да укажем почаст и њему, као и песнику Милану Ракићу.
Биће то поучна и лековита лекција, по све нас. Чујмо!
Ковиона: сан Милана Ракића
“Две приче и неколико мисли успут посејане – то је све што је Бранимир Ћосић сазнао у Женеви 1928. године о косовским годинама Ракићевим. Премало.
Потиштеност Ћосићеву приметио је, по свему, и Милан Ракић, његов саговорник. И покушао је да га утеши: “Кад будем остарио и повукао се у Ковиону, онда дођите, причаћу Вам.” Ковиона? То је Ћосића изненадило. Био је затечен: шта може бити Ковиона?
Помогла му је Ракићева супруга Милица: Ковиона, то је Миланов сан. Ви не знате где је то? Код Рипња. Ту ћемо направити кућу и живети у успоменама. Милан Ракић принудно је пензионисан крајем априла 1933. године. Министарски указ затекао га је на месту посланика у Риму. Одатле је отпутовао са женом у Париз, на неколико месеци. У Београд се вратио пред крај 1933. године.
Бранимир Ћосић, болешљив од детињства, умро је од грудобоље 29. јануара 1934. године.
Јесу ли се – крајем 1933, почетком 1934 – Ћосић и Ракић видели?
Прича Ћосићу обећана – није се догодила.
Ковиона се, Ракићу, није догодила...
Цитирано према књизи Јована Пејчића, МИЛАН РАКИЋ НА КОСОВУ. Завет – песма – чин, Београд, 2006, Конрас, 436 стр., стр. 215
Ковиона би се, ипак, могла догодити, већ данас – као нови, електронски, књижевни часопис, посвећен непоткупљивој савременој српској књижевној критици. Могао бих бити оснивач и издавач таквог једног чаописа, не и уредник. (Уредник сам четири друга књижевна часописа)
Ковиона – стратешко средство за презентацију критичке литературе. Књижевни часопис, који би се разликовао и од некадашњег СКГ, и од XX века, и из чијег шињела би изашли писци генерације која надолази, која још није дошла.
Часописи који данас постоје, и који се баве књижевном критиком (тобоже), на известан начин “наштимовани су”, како би рекао Б. Лазаревић, у духу официјелном. Нема часописа који би на свој начин хтео у све тонске редове.... Све су то пристаништа нечег, доиста, бившег. Ракић је имао свој сан – Ковиону. Тај сан је неостварен. Тај сан се може обистинити, изгледа, код нас, тек кад прође сто година, углавном самоће. Тај сан може остварити дух – који може (по Б. Лазаревићу) - “да посети све пределе свог духа, и других духова, и да се извије далеко изнад себе у ове вечне ствари, и да иде у душу свих појава и, одавде свуда, да се врати натраг у своје лежиште, и изрази и уобличи: то је дух који је велики и слободан, и он је тај који залази у вечно и неминовно”.
Неко треба да направи нови пут у српској књижевности, заиста. Постојећи часописи то не чине. Они утабавају постојеће путеве.
Ковиона – то није само сан Ракићев, већ и васиона, велика мисао, која пробија нови пут.
У јесен 1943. Бранку Лазаревићу се чинило да никакве утехе нема. Присећа се Паскалових речи: “Каква је химера човек? Каква новина, какво чудовиште, какав хаос, какав предмет протусловља, какво чудо...” Да је безмерно бедан човеков случај у универзуму.
“Човек ту мора да се врати на проклету Евину јабуку, јер смо од почетка проклети и изгнани и херувим са пламеним мачем “чува пут ка дрвету од живота”. Свето писмо се тога сетило; сетило се да божју кривицу пребаци на нас и да нас, због себе, прокуне. И тако то иде од прапочетка и тако ће то ићи до нашег скончања. То, пак, што Бог каже у Светом писму, нас не теши; ни нас ни Њега кога таквог, нама за утешење, таквог створисмо. Јер како се умирити кад је и Он, баш у самоме Писму, тако узнемирен и тако неутешан. Народна песма има право: “А од Бога, од старог крвника”.
Тајна је то, Света тајна и, без ње, можда, све би било још тајније.
Па ипак: “Чујте Бога! Да завршим како сам и почео ово данас, са Паскалом: “Сазнај, дакле, какав си парадокс самоме себи. Поникни, разуме немоћни; ћути, глупа природи...” “
Сабрана дела Б. Лазаревића објављена су скоро четрдесет година после смрти аутора. Та дела припремљена 2003. поводом 20-годишњице “Лазаревићевог рођења, као део моралног дуга према једном од најзначајнијих српских књижевних критичара XX века, који је, из политичких разлога, дуго био одгурнут у страну и већим делом заборављен”, постала су доступна. Мали број људи у Србији зна шта се све догодило на крају са овим прекумановским интелектуалцем, књижевником и дипломатом 1945 – 1946. Одузета му је породична кућа у Београду, као и на Хвару; премештен је у стан у Ул. Алексе Ненадовића 2. У току рата супруга и син Ђорђе су умрли, а млађи син Иван је погинуо у рату као члан Демократске омладине у сукобу са партизанима. Из Београда се преселио у Дубровник; покушао је да илегално побегне у Италију и био ухапшен. После је отишао да живи код пријатеља у Херцег Новом, где је као самац и подстанар живео скоро пуних двадесет година, до смрти. Умро је 6. октобра 1968 и сахрањен је на гробљу поред манастира Савине у Боки Которској...
Ковиона – Да се никад ништа не заборави.
Ковиона – Двестогодишњи брест – запис, који у својим годовима носи прошлост и садашњост и будућност. И небеско-земаљски паралелизам. Тело и душу. Када је у српској култури и кижевности кулминирало само тело, само један део, то је било опасно, неприродно и погубно. Многе су цивилизације нестајале зато што су губиле равнотежу тела и душе. Сетимо се опет Лазаревићевих лековитих речи: “Ићи само у једном правцу носи катастрофу. Кад је египћанска цивилизација била на врхунцу. Рај је био и на небу и на земљи. Тако је то било и са осталима. Треба тражити Бога на оба места, и једновремено. Ако је тражен и нађен само на једном месту, катаклизма је пред вратима...”
Ковиона – призива ону уметност која као и велике реке делтом утиче у бескрај. Призива писце и критичаре чија је мисао “делтоидна”.
Ковиона – зна да религија и уметност иду заједно, да ритуална акција тражи уметнички приказ. И дозива критичарски дух, широк, на свим путевима, који мири све противуречности и може да живи под свим констелацијама...
Ваљало се ово рећи. На крају, додао бих и својеврсну опомену: престанимо да сатиремо најбоље међу нама.
_____
* Ове речи је песник изговорио у родном месту Милана Ракића, Мионици, недавно на додели угледне књижевне награде УКС "Милан Ракић" - за награђену књигу "СПАСИМО ДУШУ" (у издању пожаревачког часописа "Браничева).
* *
Крајем овог жарког лета, објављена је и најновија песничка књига, Александар Лукић "У СТАРОМ ЗАВИЧАЈУ" - у издању изд. куће РЕВНИТЕЉ" - Ниш (уредник Милоје Дончић).
*
Из најновије штампане Лукићеве књиге "У старом завичају" доносимо факсимил две песме:
Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.
Десанка Максимовић
Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.
Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.*
___
Верујем да ће овај текст бити прилично шокантан, поготово за српске читаоце. Срби који желе да покажу да су већи Срби и од самих себе, уз помоћ неправилног писања речи срБски, уместо срПски, морали би или да знају следеће или да провере следеће, верујем, за Србе истовремено и узнемирујуће и умирујуће чињенице:
Члан Пруске академије наука у Бечу
Вук Стефановић Караџић је на иницијативу латинског цензора Јернеја Копитара унаказио српску фонетику и лингвистику, бацивши тиме неколико десетина хиљада говорних сербанских речи у мрак колективног сећања. Вук је упростио сербанску граматику до непрепознатљивости, тако што је елиминисао 57 фонема из говорног српског језика. Из сербанске заоставштине извукао је најпростију грађу, све под перфидном маском чувања српског наслеђа и традиције од заборава. Направио је, на жалост, управо, супротно. Урадио је исто оно што сада раде амерички сатанисти испод комунистички прецизно депонованог ђубришта неолитске Винче, тражећи српске артефакте, како би могли да их "упросте", слично Вуку.
Древно херувимско, сербанско писмо које је имало 87 знакова Вук је "реформисаном" азбуком свео на свега 30. Сваки глас један знак. Сваки? Захваљујући Вуковој интервенцији многих симболизованих гласова и полугласова више нема у српском језику. Тако је старо светлосно писмо постало ђ'ервилско, односно ново
ђ' евилско. Почетно сербанско писано и говорно наслеђе било је засновано на 32 самогласника. Вук их је свео на свега 5. Одбацио је најзначајније сербанске гутуралне, грлене гласове, избрисао већину глотала, фарингала и увулара и њихове симболе избацио из српског писма. Уз помоћ још једног бечког плаћеника, Вуковог професора Лукијана Мушицког, последњи 87., носећи знак сербанског писма, херувим, ерв или како сатанисти воле да га зову ђерв, дизајнирао је до тада непостојећи симболични знак Ђ. На жалост, оба слична знака Ћ и Ђ означавају и антиматерију и антихриста, по српски речено ђавола и што је најинтересантније слово Ђ и постоји само код Срба.
Митрополит Стефан Стратимировић и Кнез Милош Обреновић покушали су да зауставе Вука у уништавању српског писма, али су, на жалост, спречени на сличан начин на који је касније неутралисан и Митрополит српски Амфилохије Радовић. Ђорђе Поповић, буквални заљубљеник у бркатог и згодног Вука, променио је име и презиме, назвавши себе Ђуро Даничић. Тако је српски Ђорђе заменио самог себе загребачким Ђуром и приближио се ђерву, а презиме Даничић господин Поповић узео је због Вукових бркова, Вуковог дела и звезде Данице. Звезда Даница, Северњача, Вечерњача или Венера најпознатија је по називу Јутарња звезда. Двополни ноћни Бог такође назван Јутарња звезда у историји има још познатије име. Луцифер. Тако је сатанистички глобализам поништио и оне добре стране Вуковог рада. Сербански говор био је изузетно мелодичан, поетичан и божански хармоничан.
Древна сербанска цивилизација, миленијумима смештена крај четири реке, Дунава, Дњепра, Дњестра и Дона и на њиховом ушћу у слатководно Бело језеро, била је глобална носећа културна, научна и уметничка цивилизација. Црно море, које је настало на месту Белог језера, поплавним таласом из Средоземног мора који је и покренуо Велико расејање и сеобу Серба и добило је назив Црно, управо као контрапункт Белом језеру, на исти лингвистички и симболички начин по коме су названи и Либан и Антилибан. Либан је реч која на библијском арамејском језику, којим је говорио Исус Назарећанин, значи - бело. Антилибан ?
Може ли вода из садашњег заслањеног Црног језера да се пије? Симболика антихристове Јутарње звезде у свему је, па и у томе, изузетно прецизна и једноставна.
Срби су неолитским, домицилним племенима донели напредну цивилизацију у Винчу, Старчево, Лепенски вир. Серби у расејању су на обалама Дњепра основали Бели Рас, Стару Русију, са првобитном престоницом смештеном у Кијеву. Русија или Расија и данас има српско значење као и Рашка или Раска област. Расија. Расејање. Индија, првобитни Собир или Сабир Сербана, препуна је српских имена и назива. Сви индијски богови и богиње у корену имају српско, односно, сербанско значење. Сви до једног. Сербанска племена донела су најнапреднију цивилизацију и у Јужну Енглеску преко Сорстена, Сорабских стена, односно Стоунхенџа. Огромни делови руске и белоруске територије били су под контролом Срба у расејању. Још један древни Сабор, Сабир или садашњи Сибир носи српски назив. Питагора је чувену теорему преузео из сербанске математике. Питагорина теорема је, лако је доказљиво, две хиљаде година старија од самог Питагоре. Вавилонци су користили и сербанску математику и "Питагорину" теорему две хиљаде година пре нове ере, дакле, две и по хиљаде година пре рођења Грка Питагоре. Сем тога, Грчка је била само део српске територије за време најважнијег српског цара Стефана Уроша Четвртог.
Света гора била је српска територија, све док је сатанистичка Грчка, уз помоћ Турака, није као зеленашку камату преотела од Срба. Алберт Ајнштајн, хазарски Јевреј и осредњи теоријски физичар, украо је све што је могао од своје супруге Српкиње Милеве Марић. Теслу, Пупина и Миланковића, поткрадају и дан данас. Сербани су Божић и Ускрс славили три хиљаде година пре рођења другог материјалног Исуса у Витлејему. Знам како ово звучи, али је, на жалост, потпуно тачно. Уосталом, како је створено, тако је и записано. Писање слова Б уместо П, игнорисањем граматике и палатализације, неће Србима помоћи да прихвате чињеницу да им је теже објаснити да су преварени, него их преварити. Али, сакрални дефетизам никада не напушта две групе људи. Будале и оне који то не знају.
Васко Васовић
МОГУЋА НОВА РУБРИКА "ЖБАНДОЛОГИЈЕ" -
Ко је у ствари та Кичма? Српске жене су кичма српског отпора… Не некакви килави, лажљиви и грамзиви ко зна од куда и како испливали… Мрачни, дволични и од Непоменика тетошени неописиви примерци дегенерације...
(......)
Просто је невероватно како је српски народ након Другог светског рата прогутао причу о Дражи као издајнику и сараднику окупатора и Титу као маршалу и хероју рата.
С једне стране имамо српског официра који је учествовао у свим биткама Балканских и Првог светског рата 1912-1918. Повукао се са војском и народом пешке преко Албаније, био на Крфу, на Солунском фронту итд. Он је из тог рата изашао као један од најодликованијих српских официра и сви су га упамтили као таквог. И сад долазимо до парадокса да један овакав српски официр бива проглашен за ”издајника” и ”сарадника” немачког окупатора против ког се борио и био рањаван итд.
Са друге стране имамо непријатељског аустроугарског војника који се борио у саставу по злу и покољима чувене 42. домобранске ”вражје” дивизије из Загреба, у њеном 25. домобранском пуку. Тај непријатељски војник је од августа 1914. прокрстарио сва главна попришта ратних окршаја у централној Србији—од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца итд. И учествовао је у борбама против наше војске на Церу, Дрини, Гучеву и Мачковом камену и на Колубари и за то добио аустријску сребрну медаљу за храброст итд. И сад одједном он постаје велики борац за слободу нашег народа, маршал итд.
Ми Срби смо луд народ али никада пре нисмо били наивни... И зато опет питамо како је могуће да ми и дан данас гутамо такву причу?
Како је могуће да онај коме знамо и оца и мајку и жену и децу и где је ишао у школу и све и он је данас као некаква мистерија, док у исто време човек о коме не знамо ни ко је, ни шта је, ни одакле је дошао, знамо само његов некакав конспиративни надимак, њега прихватамо као фараона, љубичицу белу и оца свих наших народа и народности? И то траје све ове године?
Као школовани официр са крштеницом, рођен 27. априла 1893, у Ивањици, од оца Мијаила писара Моравичког среза и мајке Смиљане о Дражи се зна све. Од тога да је добио име по мајчином оцу Драгољубу Дражи Петровићу, домаћину рашког села Тисовица, да је имао сестре Милицу и Јелицу, да је Милица умрла од туберкулозе као дете, а Јелица завршила архитектуру на Београдском универзитету, радила у београдској општини и да су је комунисти стрељали 1944, да су му оба родитеља умрли, отац 1896. од туберкулозе а мајка 1901, да је старање о малом Дражи и Јелици преузео стриц ветеринарски мајор Владимир ”Влајко” Михаиловић који их је одгајао у свом дому у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића) у Београду, да је децу највише пазила Дражина баба по оцу Станица Михаиловић, да су и друга два Дражина стрица Драгомир и Велимир били српски официри и да је четврти Дражин стриц, Тома, радио као управник телеграфа у пошти у Београду, да је Дража у Београду завршио основну школу, завршио прва три разреда Треће мушке гимназије у Његошевој улици а следећа три у Другој београдској гимназији која се налазила на месту данашње зграде Политике, да је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду и после шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника, да је у септембру 1912. његова 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске итд. да се након рата рањавања и одликовања 1920. године оженио са Јелицом Лазаревић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића која је претходно била удата за професора књижевности Радивоја Лазаревића који умире од тифуса 1915, да их је упознао Јелицин рођени брат и Дражин најбољи друг из 43. класе Ниже школе војне академије Боривоје–Бора Бранковић и да су Дража и Јелица изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922. и Војислава 1924. и ћерку Гордану 1927, да је службовао и Скопљу, Сарајеву, да је као најбољи официр послат у Француску на специјализацију, да је службовао као војни аташе Краљевине Југославије у Софији и Прагу, да је имао кућу у Брегалничкој улици у Београду и башту са најукуснијим трешњама које су брала комшијска деца (међу којима и легендарни српски певач Цуне Гојковић), да је лепо певао и био члан хора Прво београдско певачко друштво итд.
А у грађанском рату, који је избио у сред немачке окупације, Дража је имао против себе аустроугарског каплара Јосипа Броза о коме практично ништа поуздано не знамо. Не знамо ни да ли је то прави Јосип Броз који је по сведочењима изгубио прст за стругом као машинбраварски помоћник, за њега је везано петнаест датума рођења и шеснаест верзија о избору за генералног секретара ЦК КПЈ. Ни до данас није поуздано утврђено ни када је постао члан КПЈ, ни ко га је у чланство примио, нити ко га је препоручио. Не знамо ни како је од заробљеника на руском фронту постао учесник комунистичке револуције. Ни коју је праву улогу одиграо у Шпанском грађанском рату, ни шта је радио за време стаљинистичких чистки у московском хотелу Лукс. Не знамо ни колико је бракова имао, ни колико тачно деце, ни где је све живео и шта је радио. Не знамо ни иза колико се лажних имена скривао, ни откуд машинбраварски помоћник свира клавир, ни ко су му браћа и сестре и откуд његов брат Мартин који живи у околини Будимпеште, ни какав је то акценат којим је говорио и како се као једини комуниста тајно састаје са папом у сред рата у Ватикану итд. ни многе друге појединости везане за његов прави идентитет. Једино што поуздано знамо јесте његов ратни пут из докумената аустроугарске војске и то да је био ђак понављач.
О овом парадоксу може доста да се пише али је најтужније то што и поред свега наратив о мистериозном Дражи издајнику и Титу великом хероју и маршалу и дан данас опстаје!
Обрада фотографије и идејно решење:
Дејан Петковић и Једна је Србија
https://www.facebook.com/dejan.petkovic.9849
Ваша подршка нам је битна.
Група "Једна је Србија"
https://www.facebook.com/groups/161716352075111/?ref=..
------------------------------------------------------------------------------ПОЗОВИТЕ ВАШУ РОДБИНУ И ПРИЈАТЕЉЕ ДА НАС ПРАТЕ! Сваком вашом поделом чланка групе и странице "Једна је Србија", помажете нашој заједничкој борби и циљу. А то је буђење Срба. Помажете очување наше историје, и српског језика. Обнављамо употребу нашег, ћириличног писма и српске културе. Чувамо заједнички нашу традицију и обичаје.Тако се бранимо од заборава!
Хвала вам!
Једна је Србија !
............>>>>>>>
Насумичан избор-Четири примера који на директан начин говоре о ономе о чему многи ћуте....
1 person reacted
Авион америчке војске слетео је данас на аеродрому у Батајници, где је америчкe партнере дочекао начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Милан Мојсиловић, са сарадницима.
Сусрет на батајничком аеродрому био је веома срдачан, а посебно пријатељски загрљај генерала Милана Мојсиловића и генерал-мајора Џона Хариса, који је значајно допринео успостављању и унапређењу односа Србије и Охаја.
На иницијативу амбасадора Ђурића, у Београду ће бити потписан споразум о економској сарадњи Србије и Охаја. Током боравка у Београду, биће одржани и разговори војне и привредне делегације Охаја са председником Александром Вучићем, као и са цивилним и војним руководством Србије.
Слушајте сад овај бисер. Толико о братском односу са окупаторoм: Уочи посете командант Националне гарде Охаја генерал-мајор Џон Харис рекао је да је Србија изузетно важан играч у региону и да САД желе блиско да сарађују са Београдом: Као неко коме је дубоко стало до будућности Србије, било ми је обесхрабрујуће да посматрам како је нарушен напредак остварен ка НОРМАЛИЗАЦИЈИ ОДНОСА ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ и КОСОВА( За твоју информацију генерале Косово је Србија) Будућност Србије је, наравно, у Европској унији и да би се до тога дошло биће потребно решити то питање.169 (реакција)
Tuga
Lavrov: "Postoje izvještaji o pokušajima dizanja u zrak plinovoda Turski tok i Plavi tok"
Sergej
Lavrov, ruski ministar vanjskih poslova, uvjeravao je u četvrtak da ima
informacije koje sugeriraju da se pokušavaju gasovodi Turski tok i
Plavi tok, koji prevoze ruski plin u Tursku.
Prema
kancelarki, bilo je pokušaja napada na ruske vojne brodove koji
patroliraju crnomorskim područjima u kojima cirkuliraju plinovodi.
Prema
njegovim riječima, Moskva ima "informacije da ih i oni pokušavaju dići u
zrak, jer su prošle godine digli u zrak plinovode Nord Stream".
Izvor: Kup
* *
Usvajanje završne deklaracije na samitu G20 u Nju Delhiju simbolizuje kapitulaciju pred ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, izneo je ovo mišljenje kolumnista Biznis insajdera Čarls Dejvis.
Prema Dejvisovim rečima, Zapad je faktički prihvatio ruski stav da je kijevski režim nelegitiman zbog državnog udara 2014. godine, a sama Ukrajina je veštački konstrukt.
Moskva je na samitu G20 u Indiji uspela da ublaži konačnu deklaraciju prema kojoj se, umesto „vojnih dejstava” protiv Ukrajine, na teritoriji zemlje nalaze tenkovi, dronovi i stotine hiljada ruskog vojnog osoblja, koje prema Moskvi, ne bi trebalo da postoje u sadašnjem obliku, jednostavno se pominju, piše izdanje.
2 people reacted
Kvantni kreveti su spremni za korištenje. Kvantni kreveti će biti dostupni u Canberri (glavni grad Australije) za Australiju. Publika će ići 6 tjedana nakon što primimo blagoslov.
Sada smo bliži nego ikad.
Molim vas molite se i zahvalite Bogu što ste izabrani za ovaj nevjerojatan dar i zapamtite svoju misiju da ste ovdje da pomognete čovječ5 people reacted
..................
