Јој!
ПС
Данас сам открио (претражујући неке своје старије блогове - читај: оне из 2020.) да сам био мета, не само неких "душебрижника" и плаћеника (БИХ, Хрватска, у време неофашистичке Баба Куроне), него и Фејсбука и сличних планетарних сотонских мотрилишта...Али, доћи ће време, кад ће све те хуље - како горњи сликовни афоризам подсећа, добити оно што заслужују...
Данас нећу говорити о својим стиховима*. Знатижељни ће, ако таквих уопште има, пронаћи те стихове и прочитати по свом осећању. Овај час ми се чини изузетан, да кажем неколико речи о српском песнику Милану Ракићу, његовом животу, раду, делу, јер, од кад знам за себе, непомућеном вером, стајао сам у оном несвакидашњем реду, који је формирао песник Милан Ракић по ослобођењу Косова, кад је у Приштини сакривено црквено звоно из подрума српског посланства изнео у двориште, а потом га окачио о грану дрвета, након чега су се привезаног ужета о звоно, прихватили песник Милан Ракић, а потом српски војници и српски народ, објављујући звоњавом крај окупације и слободу српског народа током читавог тог дана. Како год да изгледа нестварно, данас, то Ракићево црквено звоно и уже, са Косова и Приштине, ја га се не одричем, и не испуштам из руку, јер, каква год самоћа да завлада над нашим народом – као и свака непогода, биће орочена. Самоћа буде и прође!
Примајући награду посвећену имену песника Милана Ракића, присетио сам се неминовно есеја објављеног пре шеснаест година, уторак, 14. октобар 2008. године, а написаног можда и коју годину пре тога, од стране мог старијег брата књижевника Мирослава Лукића, који ме је испуњавао својим значењем и суштином, свих ових година до те мере, да сам често пута проосећао као да сам га сам писао. Бог ми је сведок да боље прилике за моју намеру од данашњег дана неће бити да обелоданим, како је дух и духовна снага и енергија тог и таквог Есеја, неуништива и подстицајна и пожељна. Нека ми не буде замерено што есеј рођеног брата овом приликом присвајам, да укажем почаст и њему, као и песнику Милану Ракићу.
Биће то поучна и лековита лекција, по све нас. Чујмо!
Ковиона: сан Милана Ракића
“Две приче и неколико мисли успут посејане – то је све што је Бранимир Ћосић сазнао у Женеви 1928. године о косовским годинама Ракићевим. Премало.
Потиштеност Ћосићеву приметио је, по свему, и Милан Ракић, његов саговорник. И покушао је да га утеши: “Кад будем остарио и повукао се у Ковиону, онда дођите, причаћу Вам.” Ковиона? То је Ћосића изненадило. Био је затечен: шта може бити Ковиона?
Помогла му је Ракићева супруга Милица: Ковиона, то је Миланов сан. Ви не знате где је то? Код Рипња. Ту ћемо направити кућу и живети у успоменама. Милан Ракић принудно је пензионисан крајем априла 1933. године. Министарски указ затекао га је на месту посланика у Риму. Одатле је отпутовао са женом у Париз, на неколико месеци. У Београд се вратио пред крај 1933. године.
Бранимир Ћосић, болешљив од детињства, умро је од грудобоље 29. јануара 1934. године.
Јесу ли се – крајем 1933, почетком 1934 – Ћосић и Ракић видели?
Прича Ћосићу обећана – није се догодила.
Ковиона се, Ракићу, није догодила...
Цитирано према књизи Јована Пејчића, МИЛАН РАКИЋ НА КОСОВУ. Завет – песма – чин, Београд, 2006, Конрас, 436 стр., стр. 215
Ковиона би се, ипак, могла догодити, већ данас – као нови, електронски, књижевни часопис, посвећен непоткупљивој савременој српској књижевној критици. Могао бих бити оснивач и издавач таквог једног чаописа, не и уредник. (Уредник сам четири друга књижевна часописа)
Ковиона – стратешко средство за презентацију критичке литературе. Књижевни часопис, који би се разликовао и од некадашњег СКГ, и од XX века, и из чијег шињела би изашли писци генерације која надолази, која још није дошла.
Часописи који данас постоје, и који се баве књижевном критиком (тобоже), на известан начин “наштимовани су”, како би рекао Б. Лазаревић, у духу официјелном. Нема часописа који би на свој начин хтео у све тонске редове.... Све су то пристаништа нечег, доиста, бившег. Ракић је имао свој сан – Ковиону. Тај сан је неостварен. Тај сан се може обистинити, изгледа, код нас, тек кад прође сто година, углавном самоће. Тај сан може остварити дух – који може (по Б. Лазаревићу) - “да посети све пределе свог духа, и других духова, и да се извије далеко изнад себе у ове вечне ствари, и да иде у душу свих појава и, одавде свуда, да се врати натраг у своје лежиште, и изрази и уобличи: то је дух који је велики и слободан, и он је тај који залази у вечно и неминовно”.
Неко треба да направи нови пут у српској књижевности, заиста. Постојећи часописи то не чине. Они утабавају постојеће путеве.
Ковиона – то није само сан Ракићев, већ и васиона, велика мисао, која пробија нови пут.
У јесен 1943. Бранку Лазаревићу се чинило да никакве утехе нема. Присећа се Паскалових речи: “Каква је химера човек? Каква новина, какво чудовиште, какав хаос, какав предмет протусловља, какво чудо...” Да је безмерно бедан човеков случај у универзуму.
“Човек ту мора да се врати на проклету Евину јабуку, јер смо од почетка проклети и изгнани и херувим са пламеним мачем “чува пут ка дрвету од живота”. Свето писмо се тога сетило; сетило се да божју кривицу пребаци на нас и да нас, због себе, прокуне. И тако то иде од прапочетка и тако ће то ићи до нашег скончања. То, пак, што Бог каже у Светом писму, нас не теши; ни нас ни Њега кога таквог, нама за утешење, таквог створисмо. Јер како се умирити кад је и Он, баш у самоме Писму, тако узнемирен и тако неутешан. Народна песма има право: “А од Бога, од старог крвника”.
Тајна је то, Света тајна и, без ње, можда, све би било још тајније.
Па ипак: “Чујте Бога! Да завршим како сам и почео ово данас, са Паскалом: “Сазнај, дакле, какав си парадокс самоме себи. Поникни, разуме немоћни; ћути, глупа природи...” “
Сабрана дела Б. Лазаревића објављена су скоро четрдесет година после смрти аутора. Та дела припремљена 2003. поводом 20-годишњице “Лазаревићевог рођења, као део моралног дуга према једном од најзначајнијих српских књижевних критичара XX века, који је, из политичких разлога, дуго био одгурнут у страну и већим делом заборављен”, постала су доступна. Мали број људи у Србији зна шта се све догодило на крају са овим прекумановским интелектуалцем, књижевником и дипломатом 1945 – 1946. Одузета му је породична кућа у Београду, као и на Хвару; премештен је у стан у Ул. Алексе Ненадовића 2. У току рата супруга и син Ђорђе су умрли, а млађи син Иван је погинуо у рату као члан Демократске омладине у сукобу са партизанима. Из Београда се преселио у Дубровник; покушао је да илегално побегне у Италију и био ухапшен. После је отишао да живи код пријатеља у Херцег Новом, где је као самац и подстанар живео скоро пуних двадесет година, до смрти. Умро је 6. октобра 1968 и сахрањен је на гробљу поред манастира Савине у Боки Которској...
Ковиона – Да се никад ништа не заборави.
Ковиона – Двестогодишњи брест – запис, који у својим годовима носи прошлост и садашњост и будућност. И небеско-земаљски паралелизам. Тело и душу. Када је у српској култури и кижевности кулминирало само тело, само један део, то је било опасно, неприродно и погубно. Многе су цивилизације нестајале зато што су губиле равнотежу тела и душе. Сетимо се опет Лазаревићевих лековитих речи: “Ићи само у једном правцу носи катастрофу. Кад је египћанска цивилизација била на врхунцу. Рај је био и на небу и на земљи. Тако је то било и са осталима. Треба тражити Бога на оба места, и једновремено. Ако је тражен и нађен само на једном месту, катаклизма је пред вратима...”
Ковиона – призива ону уметност која као и велике реке делтом утиче у бескрај. Призива писце и критичаре чија је мисао “делтоидна”.
Ковиона – зна да религија и уметност иду заједно, да ритуална акција тражи уметнички приказ. И дозива критичарски дух, широк, на свим путевима, који мири све противуречности и може да живи под свим констелацијама...
Ваљало се ово рећи. На крају, додао бих и својеврсну опомену: престанимо да сатиремо најбоље међу нама.
_____
* Ове речи је песник изговорио у родном месту Милана Ракића, Мионици, недавно на додели угледне књижевне награде УКС "Милан Ракић" - за награђену књигу "СПАСИМО ДУШУ" (у издању пожаревачког часописа "Браничева).
* *
Крајем овог жарког лета, објављена је и најновија песничка књига, Александар Лукић "У СТАРОМ ЗАВИЧАЈУ" - у издању изд. куће РЕВНИТЕЉ" - Ниш (уредник Милоје Дончић).
*
Из најновије штампане Лукићеве књиге "У старом завичају" доносимо факсимил две песме:
Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.
Десанка Максимовић
Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.
Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.*
___
