КОХОРТЕ ЗЛА / Александар Лукић

Александар Лукић

КОХОРТЕ ЗЛА

Вино цвета у стакленци с пролећа у подруму.

Крв пламиња цветањем у срцу људском слично.

Балканске убице постају – увек прозаично

у доба рата умишљени синови: кохорте. Лично

познавах многе. Протуве: једни другима равни.

Венчани прстен: нагле, пренагле, ђавоље слуге.

Одрубљеним главама несрећника, о опкладу

по зеленој трави играју лопте за пакло пљуге.

Безбожна страдања - чему? У име Бога, веле!

Једни се крсте, други клањају, а трећи целом шаком

бију почев од чела. Јадан је Бог поред такве феле:

овај живи свет и ми са њим у стиску јаком.

Видиш ли како са људских лобања шупље очне дупље

пут осветљавају уместо џепне лампе: како жмигају свици.

Густ мрак гоне у још дубљу таму

дођавола нек иду крвници!

       = из необјављених рукописа српских песника