Последице могу бити несагледиве и неоиписиве...Не кажњавајте децу батинама, као да тучете стоку, не васпитавајте никог страхом!Не стварајте несрећна бића, затворена у себе, која читав свет мрзе због једног човека, због онога што их је казнио.
Бедеља, 22. јул 1973. - Опроштајно вече код Мирка "Ђеме". Сутра зором путује са Београд, , из Сурчина лети за Цирих, а из Цириха преко Атлантика за Њујорк (око 14 сати лета). Тамо га чекају његови - жена, сестра, отац и маћеха. Овде му остаје мајка, Љуба са децом (Зораном и зорицом). Зоран је опекао ноге на неком камену врелом извађеном из ватре; Зорица неповерљивим очицама стреља све око себе - лица, предмете, ноћ. Можда она још увек недовољно разуме све што се збива, али сигурно слути да ће протећи много дана и ноћи док поново не угледа вољено лице своје "маме". Тамо у Њујорку.
Пили смо пиво и разговарали о свему, о авионима и великим америчким градовима, о опасностима лета и љубазним стјуардесама. Ту на балкону били су чланови три најближе породице - својта, комшије.
Једна старија жена - "Кија" - дирљиво се опраштала од Ђеме, лепотана:"Па, поздрави све тамо у Америци...И кажи како јесте како се ми овде мучимо и живимо бедно... Поздрави сестру, жену и оца.. Св е!"
Кренулаје низ степенице достојанствено, и тек када су се граја и узбуђење стишали, довикнула је са дна степеништа: "Лаку ноћ!"
Други један младић снажне мускулатуре плав као Енглез, причао је смешне анегдоте о женама, о људима, о познаницима. (Његова се жена, узгред буди речено, неколико пута тровала из превелике убави према њему, једном се умало није упуцала из пиштоља, а последњи пут пре него ће отићи на рад у Беч, полила је лице бензином и запалила се. Срећом пламен су брзо угасили бацивши јој ћебе преко главе и спасли је од сигурне смрти из љубави.) Причао је једну анегдоту о неком Русу. - Дошао уображени Рус у Мајданпек и пита једног нашег Вла Што ето? - Овца! - У Русији овце вељикиј ко краве.
Опет пита Рус нашег Вла за нешто и стално понавља - код вас је то мало, а у Русији велико-велико!
Е,чекај, реш Вла дадоскочи Русу. Кад су легли увече да спавају, у топлој соби без свеће, Вла донео из шуме огромну корњачу и она почела да гегуца по соби. - Што ета?
- То је ваш -каже Вла. - Ауу -каже уплашено Рус -код вас вељика ваш! - И већ се спрема да бега из собе. - У Русији мала, мала ваш...
Око десет увече устао сам да се опростим са рођаком Ђемом. Били смо узбуђени - путује на далеко - можда се последњи пут видимо?
Док ме је пратио кроз мрачно двориште, Ђема ме подсећао: "Бураз, кад завршиш тај факултет, јави ми се, чекам те.. Атлатик изгледа преширок док не седнеш у авион; али кад си већушао у авион, треба издржати четрнаест сати. А лет може бити и забаван поред стјуардеса. What do you want? питају чим им се насмешиш.
Довиђења!Срећан пут! А онда мрачна јулска ноћ и сентиментална музика из неке куће према Бењином брду испред које је башта са лејама цвећа и бокором јасмина. Да, помислих, одлучено је, и ја ћу у Америку!!
Ех , шта све нема у тим мојим безбројним бележницама. Али да би се путовало у Америку треба знати енглески, а ја се баш нисам потрудио да учим стране језике, енглески на првом месту. Као матурант добио прву награду на једном великом југословенском књижевном конкурсу , за студеије новинарства на Колумбија универзитету, уз стипендију Џенерал моторса, и ја сам ту стипендију због незнања језика делом потрошио на београдском Правном факултету. Али, написао сам да ћу једном стићи у Америку, и ево имам доказ црно на бело, али живот је текао другачије - завршио сам факултет, запослио се као професор књижевности, и заборавио на Америку, све док нас Американци нису бомбардовали 1999. године... Колико се ствари догодило од тог лета 1973. године до овог пролећа 2017! Прохујао је читав живот. У међувремену су поумирали многи које сам знао и волео : Ђемина мајка, тетка Љуба, сестра Мица, отац Жарко... Зоран и зорица су одавно прешли да живе у Њујорк, где имају своју децу и унуке већ... "Ђему" нисам видео ни сам не знам колико...
(извор: (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац)
Бедеља, 22. јул 1973. - Опроштајно вече код Мирка "Ђеме". Сутра зором путује са Београд, , из Сурчина лети за Цирих, а из Цириха преко Атлантика за Њујорк (око 14 сати лета). Тамо га чекају његови - жена, сестра, отац и маћеха. Овде му остаје мајка, Љуба са децом (Зораном и зорицом). Зоран је опекао ноге на неком камену врелом извађеном из ватре; Зорица неповерљивим очицама стреља све око себе - лица, предмете, ноћ. Можда она још увек недовољно разуме све што се збива, али сигурно слути да ће протећи много дана и ноћи док поново не угледа вољено лице своје "маме". Тамо у Њујорку.
Пили смо пиво и разговарали о свему, о авионима и великим америчким градовима, о опасностима лета и љубазним стјуардесама. Ту на балкону били су чланови три најближе породице - својта, комшије.
Једна старија жена - "Кија" - дирљиво се опраштала од Ђеме, лепотана:"Па, поздрави све тамо у Америци...И кажи како јесте како се ми овде мучимо и живимо бедно... Поздрави сестру, жену и оца.. Св е!"
Кренулаје низ степенице достојанствено, и тек када су се граја и узбуђење стишали, довикнула је са дна степеништа: "Лаку ноћ!"
Други један младић снажне мускулатуре плав као Енглез, причао је смешне анегдоте о женама, о људима, о познаницима. (Његова се жена, узгред буди речено, неколико пута тровала из превелике убави према њему, једном се умало није упуцала из пиштоља, а последњи пут пре него ће отићи на рад у Беч, полила је лице бензином и запалила се. Срећом пламен су брзо угасили бацивши јој ћебе преко главе и спасли је од сигурне смрти из љубави.) Причао је једну анегдоту о неком Русу. - Дошао уображени Рус у Мајданпек и пита једног нашег Вла Што ето? - Овца! - У Русији овце вељикиј ко краве.
Опет пита Рус нашег Вла за нешто и стално понавља - код вас је то мало, а у Русији велико-велико!
Е,чекај, реш Вла дадоскочи Русу. Кад су легли увече да спавају, у топлој соби без свеће, Вла донео из шуме огромну корњачу и она почела да гегуца по соби. - Што ета?
- То је ваш -каже Вла. - Ауу -каже уплашено Рус -код вас вељика ваш! - И већ се спрема да бега из собе. - У Русији мала, мала ваш...
Око десет увече устао сам да се опростим са рођаком Ђемом. Били смо узбуђени - путује на далеко - можда се последњи пут видимо?
Док ме је пратио кроз мрачно двориште, Ђема ме подсећао: "Бураз, кад завршиш тај факултет, јави ми се, чекам те.. Атлатик изгледа преширок док не седнеш у авион; али кад си већушао у авион, треба издржати четрнаест сати. А лет може бити и забаван поред стјуардеса. What do you want? питају чим им се насмешиш.
Довиђења!Срећан пут! А онда мрачна јулска ноћ и сентиментална музика из неке куће према Бењином брду испред које је башта са лејама цвећа и бокором јасмина. Да, помислих, одлучено је, и ја ћу у Америку!!
Ех , шта све нема у тим мојим безбројним бележницама. Али да би се путовало у Америку треба знати енглески, а ја се баш нисам потрудио да учим стране језике, енглески на првом месту. Као матурант добио прву награду на једном великом југословенском књижевном конкурсу , за студеије новинарства на Колумбија универзитету, уз стипендију Џенерал моторса, и ја сам ту стипендију због незнања језика делом потрошио на београдском Правном факултету. Али, написао сам да ћу једном стићи у Америку, и ево имам доказ црно на бело, али живот је текао другачије - завршио сам факултет, запослио се као професор књижевности, и заборавио на Америку, све док нас Американци нису бомбардовали 1999. године... Колико се ствари догодило од тог лета 1973. године до овог пролећа 2017! Прохујао је читав живот. У међувремену су поумирали многи које сам знао и волео : Ђемина мајка, тетка Љуба, сестра Мица, отац Жарко... Зоран и зорица су одавно прешли да живе у Њујорк, где имају своју децу и унуке већ... "Ђему" нисам видео ни сам не знам колико...
(извор: (необјављене) БЕЛЕШКЕ 16 август - 1. септембар 1973, Мишљеновац)
Нема коментара:
Постави коментар
Било би лепо и конструктивно да коментари не буду предуги, и изван задате теме, зар не?