Рђаво мисле о српском народу они који се боје да Југославија значи његово самоубиство и утапање.... / Светислав Стефановић , 97 година доцније

За Југославију

Република, 04. 06. 1920.

Код нас је и правопис био предмет политичке борбе, а слово "ј" било је, једно време, повод самртној мржњи и сасвим грубој борби представника нашег народа. И данас питање правописа не само да није чисто академско, него је управо толико политички оштро да га ни једна политичка странка не сме ни да додирне. Није онда чудо што и назив наше нове државе постаје предметом политичке борбе, и пошто су поједине партије обигравале око њега као гладан око вреле каше, сад га, наједанпут, потржу на дневни ред да би се што више повећао хаос који се вештачки ствара у нашој држави, ради тога да би ловци у мутној води лакше ловили.

                Иако је у првим званичним декларацијама, при прогласу јединства, име Југославије и званично признато и прокламовано, равноправно бар као и државни назив СХС, иако је то име међу нашим пријатељима и савезницима бар исто толико популарно као и хемијска формула СХС (по згодном изразу једног српског лекара), ипак се отпочиње једна колико глупа толико издајничка кампања против, не толико имена Југославије, колико против њене суштине.

                Идући у свима питањима једним одређеним путем, за који мислимо да је пут прогреса, ми и у питању имена и суштине наше нове државе стојимо на гледишту за које верујемо да је гледиште прогреса. Пре свега, замислите какав би изгледао назив будуће државе ако би свака покрајина и ако би све народности тражиле да и њихова имена уђу у државно! Најзад, зашто баш СХС, зашто не ХС2 или С2Х? Формула исто толико оријенталска, необична и јединствена у историји као и СХС. Једино су још Чехословаци успели да споје два народна имена у једну републику: ми покушавамо да три народна имена спојимо у једно краљевство, сада када ни сто имена ни сто титула не могу више да спасу ни једно краљевство.

                Него да, поређења ради, погледамо око себе имена појединих држава. Аустрија је име једне немачке жупе на истоку. Немачка је имала безброј имена, и сва их салила у једно, немачко, које ипак разни народи разно зову: они сами себе зову "Дојче", Французи их зову "Алемани", Словени их зову "Немци", Енглези и Американци их зову "Германи". Ипак су они и са толико имена на страни, и са пуно покрајинских имена унутар земље и народа, претпоставили једно опште име. При том, Прусија, која је за уједињење немачког народа учинила колико и Србија за уједињење Југословена, није немачкој држави наметнула своје име, као што ни славни италијански Пијемонт није наметнуо италијанској држави своје име, него је изабрао један географски појам и назив  Италија. Старе традиције и империје Рима нису ни дошле у обзир, ма колико велике да су. Бугарска је, на пример,  задржала име татарског племена које је продрло на Балкан и подјармило балканске Словене. Французи су задржали име германског племена које је освојило Галију, коју су Римљани колонизовали и цивилизовали. Сједињене америчке државе направили су француски и енглески колонисти, и после ратова за ослобођење и уједињење за државно су изабрали име не својих народа, него име једног од накнадних откривача Новог Света - Италијана Америго Веспучија. Енглеска је уједињено краљевство Енглеза, Шкота и Ираца, а има колективно име Британија, научног порекла, по неком изумрлом племену које је на том острву становало пре Христа и звало се "Брити".

                Било би дуго и бескорисно ређати редом сва имена појединих држава и народа на свету. Из горњег кратког прегледа најглавнијих културних  народа види се да име државе, или самог народа, зависи често од једног историјског каприса, често од историјског или политичког компромиса, од географије, од научне педантерије, и много других сасвим случајних и споредних околности. Познато је и то да су многа народна имена постала од подсмешљивих назива коме је томе народу давао његов сусед, као на пример, што смо ми, Словени, назвали Немце Немацима, као да су неми, јер не умеју говорити нашим, словенским језиком, и тд.

                Код таквог стања ствари сасвим је апсурдно што се код нас једно шире колективно име, које интегралније обележава народно и државно јединство, његову жељу за јединством, узима за предмет најгаднијих напада, све ради тога да се покрајинска имена, као обележја граница између појединих племена нашег народа, у једној чисто физички немогућој спони представе као симбол државног и народног јединства! Ми верујемо у једну дубљу, интимнију свезу између племена нашег народа, у једно интегралније, духовно јединство од оног што је изражено у нашем државном називу. Ми знамо, најзад, да има јужних Словена и изван граница СХС, у Истри, у јужној Македонији и по другим крајевима Балкана, и ми њих нећемо да искључујемо из наше свести ако их је дипломатија Европе и наша сопствена искључила из политичких граница наше државне заједнице.

                Британија није тражила од Енглеза, Шкота и Ираца да се одрекну својих посебних имена, нити су они то учинили. Нити се данас више могу затрти имена читавих народа, нити се може уништити и једна документована политичко-културна вредност. Политичка и културна вредност Србије и српског народа не може се уништити у Југославији. Напротив, она може само добити. Пример Британије то и сувише лепо илуструје.

Веће поприште за развитак културних енергија није све уништавало него снажило. Опште је правило да веће заједнице само помажу у себи снажење мањих; и свест малих у саставу великих скупина само јача постаје. Уосталом, ни једно покрајинско име, ни у новоствореној САД, са њених преко четрдесет и више држава, ни у старој Европи, са свим њеним бројем држава и државица, није исчезнуло за толико векова. Чак ни у јако централизованој Француској није се изгубила Нормандија, Бретања, Шампања и тд.

                Рђаво мисле о српском народу они који се боје да Југославија значи његово самоубиство и утапање. Она, напротив, значи тек његов прави улазак у ред великих народа културног човечанства. Против тога се могу борити само некултурни људи међу балканским политичарима, и само политички игноранти или ниски шпекуланти могу од Југославије правити баука који прети да прождере и утопи Србију.

              =  извор:  Светислав Стефановић  СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА 

ОДАБРАНИ ПОЛИТИЧКИ СПИСИ 

(1899-1943) Приредио Предраг Пузић