Шум Ораовице / Радомир Батуран, Торонто

(Пролог из романа у рукопису ”Кукасти над Србијом”)

Снимак, Иван Шишман (Заветине)

Има појава у човековом животу које се не дају описати.Носите их у свести читавог живота, јављају се кад оне хоће, некаквим чудним метафизичким путевима.Ни смер им не разазнајете, боју им не препознајете, звук не дефинишете, мирисе не удишете, укусе не осећате, али, ипак, знате да је то оно само ваше, јединствено у вама и око вас кад год сте у неприлици.Знате се као домаћи, препознајете се нејасноћом, безобличјем, али непогрешиво као најпрецизнија кодирана порука и њен прималац.Најсличнија је таласу који има свој ритам, своју брзину, али и звук, и боју, и мирис, и укус, само што их ваша чула тешко препознају, а ваша свест их не уме описати.Разазнаје их и прима несвесно, неким непознатим чулом.Таква ме појава прати од прве свести, кроз све перипетије овог мог гуравог живота, и пратиће ме до скончања.То је шум моје Ораовице, на улазу у Грделичку клисуру, где сам рођен и примио прве сигнале овоземаљског света.Доживљавам је као најлепшу синфонију сунчаних зрака са околних висова, зујања пчела Ораовичким поље и пој жетелица и косаца, брујање црквених звона, блејање и рика блага.А све те зрачне слике и ритам и звук моје Ораовице обједињавао је удвојен, али уједначен, непрестани шум Мораве и Бистрице чији се ехо појачава кроз зијев окомитих страна клисуре. Ту синфонију носио сам у уву где год сам живео: од Ораовице до Београда и Новог Сада, Загреба, Мостара, на окршајима на витешком пољу-небу пилота изнад Београда, Смедерева и Вршца, у пешадијским окршајима у Недићевој Стражи и Љотићевом збору, по европским избегличким логорима, па, ево, слушао сам га пола виека и у Америци и Канади.

Ораовица је заселак села Бистрице које се формирало на речици Бистрици.Ораовица је на источној страни, ближе Јужној Морави.Сместила се на уском Ораовичком пољу, према његовој северној завали, а село Бистриц је на јужној страни.На пољу према Јужној Морави, некако одвојено и сасвим слободно раскрилила се прадедовска кућа.Заштитнички осматра прво помоћне зграде, нешто ниже према котлини, а онда погледом обухватила цело поље и својим, скоро увек отвореним јужним и источним прозорима мотри на целу котлину и Грделичку клисуру.На истоку се види Карамановац, Лесковачко поље, Грделица и Кале, а на западу Прељане, Тумба, Граово, Влаина, Студена вода, Кукавица и Српска црна гора.Иако је Ораовица окружена висовима и на самом улазу у Грделичку клисуру, дугачко поље уз реку даје јој питомост и родност.

Чудесна је та Грделичка клисура: ни предугачка, ни прекратка; ни предубока, ни плитка; и окомита, и каменита, али и шумовита. То је зев родопске планине, са увалама и пољима која су хранила свој народ у овом сиромашном парчету Србијице на овом делу Јужне Мораве.Марљиви сељани засијавали су свако парченце земље, неуморно окопавали, косили и сакупљали летину.У мојој Ораовици сам научио да је срамота просити, да радом увек можеш себи обезбедити живот.Тек сам у Америци видио да се људи не стиде лењости и прошње.

Поред Мораве вијуга ”Царска џада” која спаја Београд и Солун.Грделичка клисура одвајкада је било најопасније место на том путу.Српски ’ајдуци су ту правили заседе турским караванима и војскама, после комите и, у новије време, комунисти.

Највеће место у Грделичкој клисури је варошица Грделица.У историји је позната као српско стратиште из Првог светског рата, где су нас Бугари клали к’о овце.У Топличкој буни 1917.и живе су људе затрпавали у кречане и бунаре.И мог прадеду Стаменка – ”деду Менка”, како су га сви у Ораовици и околним селима звали – зверски су убили у 92. години живота. Зато је у народу остало да је Топличка буна ”угушена камом и кречаном”.У Другом светском рату Бугари, Немци и комунисти спроводили су терор гори и од турског.Ни немачки, ни енглески, ни амерички авиони, стари ни нови, ниједном нису мимолишли Грделицу.А моја Ораовица гледа преко Мораве право на Грделицу.Имала се чега и нагледати док је крвава историја Србије јездила Царским друмом кроз Грделичку клисуру и често коначила и бестијала у варошици Грделици.

У мојој ораовачкој синфонији, са зрацима са Кале, обасја ме на тренутак и око мог мудрог деде Менка, а његова тиха беседа доживотно је уплетена у шум Ораовице у мојој свести.Био је силан човек, крупан, а тих и сабран, увек спреман да своју смиреност пренесе и на друге људе.Био је вредан сељак и мајстор, богат домаћин, са најбољом кућом у Ораовици.У Ораовици, Бистрици, Караманову, Граову и даљим селима са обе обале Мораве живи и данас прича о мудрости мог прадеде Менка.Обраћали су му се за савете, седали га у чело свих сеоских слава, првом му давали реч и слушали га к’о старосту свога. Код многих је смирио срџбу, одвратио га од преке одлуке, љутње, освете… Многе је измирио, штету стимавао и стално говорио: ”Гради мир у души својој и за њим иди”. Моји Ораовичани били су питоми и верни хришћани, а деда-Менко, у свему радном, мудром, верном и поштеном, предњачио је.

Најстарији син прадеде Менка, Јован, београдски адвокат и оснивач Атлетског клуба мачевања ”Душан Силни”, и средњи Аранђел, остали су у сенци читавог живота оног његовог ”Менков”, без кога би за наше Ораовчане и читав грделички крај били нико и ништа.Трећи његов син, мој деда Ђорђе (кога нисам ни запамтио јер је умро од великих богиња још док је мој отац био мали), својим именом није осенчио ни своју децу, а некмоли нас унучад.Никада, ни мог оца Светозара – Тозу, ни његовог брата Димитрија – Диму (који је погинуо у Балканском рату) нико у селу није назвао другачије до Тоза Менков и Дима Менков.Мог брата Владимира и мене у Ораовици никада нису звали Влада или Ђорђе, него само Влада Менков и Ђорђе Менков. Е, па зато кажем: ”Не би га пратио тако добар глас да није био неко и нешта”.

Е, моји синови све то су изгубили.Никада нису били у Србији, а некмоли у Ораовици.А како и да буду када су њиховог оца комунистичке власти, све до скора, третирали као ”ратног злочинца” и ”непријатеља народа”.Никада српски језик нису научили. Е, ту сам ја офалио и њихова мајка Немица… Остала су им само српска имена: Душан и Зоран од свег мог Српства…

Мајку Лепосаву једва да памтим.Умрла је млада од туберкулозе, заједно са нашом сестром Верицом.Тог анђелчића памтим по бледилу, лакоћи и цвркутању. Била је сва прозрачна и умиљата…

Од те опаке болести умрли су у Београду мамини родитељи и оба брата.Они су били из Свињара код Бијељине.Из Семберије прво су прешли у Шабац па онда у Београд.Мамин отац радио је као ватрогасац.

Мој отац Тоза напустио је државну службу у Лесковцу и дошао у Ораовицу да преврће земљу.Уобразио човек да је гроф Толстој па да ће у својој Ораовици писати и земљу обрађивати.Нити је он био Тослтој, нити је Ораовица била Јасна Пољана.Он је био рођен да буде сељак, а школовали га за судију па породица није имала у њему ни сељака ни судију.И тако је страћио живот у сталном раскораку између жеља и могућности, односно сељака и чиновника.Ораовица није за њим плакала, а он за њом јесте.Али ни у Ораовици није волео да ради.Упрегао је нас децу да радимо на имању, а он се са другом женом проводио.После мамине смрти оженио се Равецом из Новог Сада.Равеца је била права маћеха.За брата и мене није марила.Само се бринула о кћерци коју је имала са мојим оцем.Нас је стално опањкавала код оца.Окретала га је како је хтела. Нас је примећивала само док нам је наређивала: ”Уради ову, заврши оно…” А све тешки сељачки послови, а ми оба слаби за њих. Равеца је Тозу натерала да се врати у службу.У оно време њему то није било тешко.Био је правник, са положеним судијским испитом.Постао је директор аграра за Србију и Црну Гору, са седиштем у Скопљу.Равеца га је убрзо напустила и удала се за Руса Александра Побегајева.И са њим је имала кћерку.Слизала се и са Немцима па јој није сметало што је оца напустила да се врати у његов стан када су нам конфисковали кућу у Београду.Оглувела је и, за време окупације, прегазио је трамвај.А мој Тоза се вратио у Ораовицу опет.Орезивао је шљиву 1962.па пао са дрвета и умро.

Ораовичким парничарима у почетку је помагао.Никада ништа није хтео да наплати.Дођу они, онако снебивајући се, али осокољени да сада имју судију у свом селу. Још унука деда-Менка па право са својом парницом на његов сто:

- Ко велим Тоза Менков ће ми помогне око овог. Ем је судија, ем адвокат, ем наш!

- Хоћу, чика-Санда, хоћу. Дај да видим – а Санда прво бап боцу комовице пред њега:

- Ово је од ону тамјанику из моји виногради куј ники нема.

- Е, ако ћеш да ме подмићујеш, чика-Санда, нећу ти написати жалбу. Врати то!

Напише му жалбу, посаветује га, а ракију стварно врати.

Сутрадан дође други, па трећи, а мој ти Тоза неће мито, а сипље савете к’о из рукава.Нашег сељака мука научила да свакога чиновника мора подмитити ако хоће нешто да заврши.Доноси што има.Доносио је за дуга робовања Турчину, доносио Бугарину, а зашто не би и свом Србину, још ”ораовички адвокат сос все судски ћаги – Тоза Менков”.Ал овај неће мито ни у натури, ни у банкноте. Посумња сељак: ”Нису тој чиста посла!” И више не дође. Неће српски сељак оно што није свико.

Иако брату и мени живот у Ораовици није био нимало лак: сирочад,  без мајчине неге, уз немарна оца, са злом маћехом, она нам је пружала неку необјашњиву заштиту.

Венац Грделичке клисуре оцртавао се у небу, а њега су премрежавали  орлови крсташи. Пијучући су надлетали кањон, бдијући над својим гнездима и пикирајући плен у ораовачком пољу за своју младунчад: кокошке, зечеве, јагањце, мишеве… Причало се у нараштају да хоће и дете из колевке да понесу кад га несретна мајка донесе у поље да би окопавала кукуруз или виноград на страни. А мене је задовољавало њихово кружење и пијукање, некако у раскораку: кружење нечујно, величанствено, са метарским распоном крила, у елегантним заокретима, некако злослутно пијукање од кога су ме подузимали жмарци. Моје узбуђење дивљења и страха, истовремено, пролазило је кроз катарзу када се смиони крсташ устреми на некакав плен у пољу или у страни клисуре, а његов злослутни пијук одјекне у клисури као каква неман.Који вид, која брзина, а која опет снага да плен понесе у небо па на врх највише литице, где му је било гнездо.Тајанствени, благи шум Мораве одоздо, која се лењо ваљала вијугавом ивицом Ораовачког поља, и нешто оштрији шум брзице Бистрице која се ту уливала у Мораву па се више брчкала и мешкољила у ушћу, него хучала као док се пробијала кроз клисуру од Косова.Са истока је, опет, бркао уједначено шуморење Мораве, неуједначени жагор из варошице Грделице и њених ћепењака. Све је то отицало кроз северна врата клисуре и јењавало  према срцу Мајке Србије, па и они опомињући пијуци орлова са неба. Тако усложњени звуци Грделице личили би ми на неку Грегову нордијску синфонију да нису исувише српски фолклорни.Тај шум Ораовице сместио ми се у уво за читав живот, са свим својим вишеслојним и вишезначним сазвучјем, као нешто између фолклорне сеоске идиле моје Србијице и крешченда класичних нордијских пијаниста.

Звучала је и онда моја Ораовица и зауставља сузе да не бризну у плач сирочета које је прерано остало без мајке, звучао је тај шум годинама, непрестано и устављао сузе не да потеку низ спаљене образе ратника који живи пола века без своје Србијице.Шуми и данас да не дозволи сузи у оку старца да бризне у носталгични плач изгнаника. Дотурао је тај шум Ораовице истовремено и грам жудње и грам одлучности више у душу овом косовском крсташу, пилоту-ловцу, огорелом ратнику, који је узалудно горео на небу Србије, да смрт претекне и ране извида, да се и као богаљ ломата се прашинарима да брани Отаџбину, да истраје у подухватима, доноси одлуке и часно их изврши, претекне и претраје у свим белосветским логорима, бежанијама, подвалама њему и његовом Српству и – да Србином остане.

И сада, пред већ извесно скончање, распознајем у шуму Ораовице ехо корака мог прадеде Менка, мученице Србије и свих њених подвижника.У годинама сам прадеде Менка кад се у гроб иде.Кроз шум Ораовице Он, мој ”Деда Менко”, позива ме да им се вратим.Има ли ова сотонска земља Америка пут који кроз гроб води.Засигурно нема јер она само зна да непрекидно смрт сеје свуда у свету, па и у мојој Србијици.Она, моја Србијица, има пут ка Небу који кроз гроб води. Господе, дај ми снаге да јој се вратим…