Кога то још занима, Наташа?

Само миљеници режима пристојно живе у Србији
Овдашњом културном политиком влада неука партијска бирократија, која ће нам доћи главе, каже Наташа Марковић, чија издавачка кућа „Плави јахач” обележава 15 година рада

„Тачно је. После Слободана Машића, ја сам први приватни издавач у некадашњој Југославији и прва жена издавач у Србији”, каже Наташа Марковић, чија издавачка кућа „Плави јахач” ове године обележава 15 година рада. До сада је у две мале издавачке радионице „Акваријус” и „Плави јахач” објавила више од стотину наслова и око милион примерака књига. И данас објављује десетак хиљада примерака књига годишње.
– Али, кога то још занима?! – пита се. – Мене нико никада у овом граду није позвао ни на обичан разговор о издаваштву, књигама, културној политици. Данас културном политиком Београда и Србије влада неука партијска бирократија, која ће нам доћи главе! Издавачи су све сиромашнији, а Србија све више неписмена. Једино издавачи, миљеници режима, пристојно живе овде. Министри културе долазе и пролазе и није их брига! Сви су фасцинирани само медијима, филмом, културним туризмом… На откупу књига боље пролазе издавачи из Хрватске и Словеније него издавачи из Србије! Тешко ми је да поверујем да ту није реч о корупционашким пословима – каже Наташа Марковић.
Ово није први пут да наша саговорница отворено говори о хаосу који влада у српском издаваштву, али од тога до сада нико није имао користи. Само је она, каже, имала штету. Памти када су књижари на нечију сугестију склањали њене књиге из излога, стављали их испод тезге, а неки други ометали информације у медијима, отказивали конференције за новинаре, обијали јој стан…
„Плави јахач” подржава стваралаштво жена. Промотер је духовне и књижевне заоставштине Исидоре Секулић и већ седам година додељује награду „Исидориним стазама”. Са наградом су сада мало застали „због сиромаштва”, каже Наташа Марковић, наглашавајући да се нада да ће ово признање опстати.
У опусу „Плавог јахача” су осим књига жена писаца и биографије познатих жена – Мајке Терезе, Мелине Меркури, Едит Пјаф, а сада се спрема и биографија Марине Абрамович.
Питамо је не чини ли јој се да данас, баш под паролом „женског писма” има доста кича на тржишту?
– Чак су се и неки мушки лобисти и издавачи досетили, па штанцују нове списатељице, по задатку и по законима тржишта, потхрањујући малограђански концепт културе у Србији. Јевтине теме и јевтине адресе! Не знам како се зову књиге, али знам да је у њима реч о сексу. Нова женска роба за експлоатацију! – објашњава Наташа Марковић, додајући да је, независно од тога, добро што је у последњих пет година око стотину жена у Србији почело да пише и објављује своје књиге.
Међутим, за мејнстрим књижевну критику, за културну политику, за награде, оне не постоје, наглашава Марковићка подсећајући да је, осим бизниса и политике, књижевност деценијама била трећа добро чувана мушка тврђава у Србији. Често наглашава да је у књижевном свету Србије све само мушка таштина и тврди да већ годинама неколико моћника (и моћница) заклоњених иза партијских функција и интереса контролишу комплетну издавачку и књижевну сцену Србије – новац, награде, државне комисије, конкурсе, пројекте, културни туризам у земљи и иностранству…
На београдском сајму књига „Плави јахач” је, под паролом да нема слободе и демократије у неписменој Србији, почео акцију потписивања петиције „Ко не воли књигу не воли Србију” с циљем да ова година буде проглашена годином књиге у Србији. Потписало ју је више стотина људи из света књиге и културе, а власница „Плавог јахача” каже да се радује што је министар културе управо најавио да ће ова година бити проглашена годином књиге у Србији.
Тврдње да је књига роба а издаваштво обична трговина, Наташа Марковић сматра обичним глупостима. Не занимају је игре великих бројева, већ добре књиге.
Мада се уморила од трвења са нагомиланим проблемима у издаваштву, где ни међу издавачима, како каже, нема сарадње, нити свести о минималном заједничком интересу, Наташа Марковић каже да нема намеру да напусти ову делатност. Као и сви монаси Гутенбергове галаксије, и даље је, каже, омађијана књигама. Воли мирис нових књига, купује их и поклања, живи у кући која мирише на књиге и са књигама јој је лепше него са људима.
– Завидим миљеницима режима, којима држава финансира готово све пројекте, једном приватном издавачу готово све књиге! Он и ја не живимо и не радимо у истој држави – каже на крају власница „Плавог јахача”, убеђена да ће књига преживети, макар као ексклузивни предмет у мору агресивних електронских медија и нових технологија.

Гордана Поповић

[објављено: у Политици, 27/02/2010]

погледајте коментаре (10)

Већ виђено , 27/02/2010, 02:41

"Једино издавачи, миљеници режима, пристојно живе овде." каже госпођа Марковић. И тиме у једној реченици сумира стање срског друштва: ништа се није променило, сем да је место калифа дошао калиф. Уосталом то и није чудно: "перјанице" српске демократије су скоро сви деца бивших функционера, првобораца, заслужних радника, високих чинова бивше армије, дипломатског кора ондашње СФРЈ. Нова (стара) српска "елита" из круга двојке која је само променила одела и боје.

Каква тачност процене!