Translate

Претражи овај блог

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

уторак, 01. децембар 2009.

Предговор књизи критика о поезији М. Тодоровића



Душан Стојковић




И ТАМНО И ДУБОКО

Српска поезија и више је него земља чудновата. У њој су до неба уздизани песници који то ни по чему не заслужују, а на далеке маргине потиснути они који битну и врхунску поезију стварају. Иако се с времена на време, и веома често, пожели неки критичар који ће челичном метлом раскрчити и прочистити мемљиве ходнике у којима поезија једва може да дише, такав се не јавља. И не само зато што је време великих критичара – могуће – заувек прошло. Ситуација је много сложенија и болест је много тежа. Најпре, сами песни-ци се међусобно не читају у довољној мери. Песничких, и иних, награда не само да је превише, него, готово по правилу, доспевају у погрешне руке. Књижевна критика се полако, као најзаразнија пошаст, из књижевних часописа истерује. Ако се то не чини, гура се на сам руб књижевности и питање је дана када ће и одатле бити протерана. Књижевни критичари тако пишу о књигама поезије да се свако ко се у поезију иоле разуме може, и треба, приупитати пишу ли они уопште о нечему што су претходно прочитали. Храбрости нема ни за лек те се лагодно, у суштини погубно, бежи од сваког експлицитног критичког суда. Клановска критика се с генерацијском дружи. Београдизација нашег књижевног простора је на делу: ко у престоници није, њега готово у књижевности да и нема. Дозлогрдило је да се куца на стално затворена врата. По антологијама се, под условом да то што се као антологија нуди уопште може за цветник бити узето, бране квазипесници, а прави песници чекају својих – никако долазећих – пет минута. Прича о томе да ће време као коначни судија донети пресуду која ће све ствари ставити на своје, једино право, место, прича је која не пије воду. Толико се песничких збирки појави једне године да је тешко очекивати да ће неки нови будући критичари имати довољно времена, чак и када им жеље не буде мањкало, да завире и пажљиво ишчитају оно што није било прочитано онда када је било написано.
Зашто сам све ово написао у предговору књиге која је пред вама. Зато што Мирослав Тодоровић, богомдани, аутентични и велики песник српске поезије, није, на жалост, општеприхваћен као такав. Док се неки песници који су, по тачној Вуковој, додуше у мало друкчијем контексту датој, опасци чорбине чорбе чорба сасвим незаслужено шепуре у нашој књижевности несвесни (или болно свесни, у себи) како је незаслужено и вредношћу властитог дела непоткрепљено уздизање најзгоднија припрема за касније стрмоглаво пропадање (треба бити поштен па написати да, ако ће тешко бити откривени они који су незаслужено сада у сенци, исто тако ни они који су се нашли у висинама које ни по чему не заслужују неће дуго моћи да трпе светлосно обасјање којем су изложени – сагореће их та светлосна муња), он још увек није прочитан како ваља и прихваћен како треба. Ова књига изабраних критичких текстова о његовом литерарном делу могла би макар да покуша унеколико да измени ствар.
Постоје и у нашој књижевности зборници радова о неколиким песницима. Посвећени су класицима нашег песништва, као и добитницима угледних књижевних награда. Постоје такође и књиге које збрајају критичке радове који су пратили појављивање појединачних књига аутора о којима је у зборнику реч. Тако су се, на пример, појавиле две Поетске мапе Радомира Мићуновића или Мали Бог, зборник посве-ћен књижевном стваралаштву младог и свестраног Дејана Богојевића. Сада је пред нама књига о Мирославу Тодоровићу. Она обухвата критичке одазиве на његово дело и има задатак да нам покаже како су се наша критичка пера, када се нису била оглушила, одазивала на оно што је овај трешњевачки и нишки песник нудио читаоцима до којих се, по логици ствари, најбрже и најсигурније стиже уз аргументовану препоруку актуалне књижевне критике. Не смеју се сметнути с ума неколике самосвојно написане књиге Миодрага Мркића које, због обима, у њу нису могле бити укључене. Оне и овај зборник оно је што у нашој књижевној критици постоји када је о Мирославу Тодоровићу реч. Није много, али нипошто није ни мало. То што се неки самозвани прваци у тумачењу наше актуалне поезије не налазе у овој књизи иде њима, и њиховој критичарској инертности, на душу.
Шта се у овом зборнику налази? Готово сви значајни нишки књижевни критичари ухватили су се у коштац са бар једном песниковом збирком. Најупорнији и најпродорнији био је Миодраг Петровић који је писао о три. Друштво му прави, и квантитетом текстова и њиховим квалитетом, Иванка Косанић. Из данашње перспективе драгоцени су текстови Михаила Игњатовића, критичара који се први огласио и одмах увидео како наша поезија у Мирославу Тодоровићу добија ново, свеже, аутентично песничко име. Не смеју се заборавити рецензије Слободана Ракитића, Ивана В. Лалића и, посебно, Александра Ристовића. Сјајни су и пуни нових увида (они и данас трају што сведочи о дубини критичарског погледа) текстови Томислава Мијовића. Драгоцене су проницљива мала студија Радомира Андрића и, разбокорена, свим збиркама посвећена, кудикамо обимнија, Љубомира Ћорилића. Ту је и писамце Мирољуба Тодоровића, као и изврсни аутопотечки текст о Потоњој верзији самог Мирослава Тодоровића. Мирослав Лукић и Владимир Јагличић су се, између осталог, позабавили и анализом појединих песама које су по њима антологијске те су тако показали чиме се наши књижевни критичари заправо још увек нису у довољној мери позабавили када је о песништву аутора о којем пишемо реч. Оно што још чека свог посвећеног тумача је несумњиво и особен и у различитим правцима „потрчао“ језик његових песама. Уз Мркићева, потребна су и друга, и другачија, сагледавања њихове метафизичке димензије. Нама се допадају прилози Горана Максимовића, Зорана Вучића и Милијана Деспотовића. Посебно, најдубљи – има их четири – Србе Игњатовића. Ако сваки значајни песник има неког критичара за којег би могао условно рећи да је његов критичар (овај познаје проучавану поезију у душу и спреман је да у сваком приступу заузме, понешто искошену у односу на ра-није, позицију из које је у стању да баци ново светло, уочи неку нову појединост или нијансираније протумачи већ уочено) онда је то, ван сваке сумње, Срба Игњатовић када је Мирослав Тодоровић у питању.
Књига која је пред вама књига је која ће се – убеђени смо у то – допуњавати. Нимало случајно, управо о последњим Тодоровићевим књигама било је највише критичких прилога. Огласили су се и они који су дотада били неми. Постоји прегршт ствари које би вредело испитати у његову песништву. Он је несумњиво херметичан песник а свака херметична поезија иште тумаче еда би се растворила њена дубинска значења и остаје, такође, и поред најминуцознијих приступа, и даље довољно затворена да би се у њене дубине могло наново заронити.
Читајући текстове о Тодоровићевој поезији и размишљајући о наслову предговора, определио сам се за неколике: Поезија смртног живота; Летећа душа Мирослава Тодоровића, Песниково читање светло-сти; Рукопис живота; Егзистенцијална и есенција-лна поезија; Бивствовање тишине; Гласна тишина Мирослава Тодоровића; И тамно и дубоко. Определио сам се за последњи. То не значи да су остали по-тпуно одбачени. Они би требало да иницирају нове текстове (моје и иних критичара) о овој зрелој, мудрој, битној и великој поезији.

Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови