Записи из Пустог Села

Смрдабуба зелена, тако смо је звали као деца*

(....)

    30. IX  1973. - Ујак и ујна у Немачкој. Каћа завршава основну. Миша аутомеханичарски занат. Кресање лисника, берба кукуруза. Ко да обради имања? Мајка, сама? Деда Воја са баба Мицом? - Помажу једни другима.
     Убацивали смо из запрежних кола под шупом кроз уска вратанца коша зреле мирисне клипове. Онда су дошли Деда Воја, баба Мица, Каћа - тако сваке вечери, сврате. Ја сам ушао у кош да некако распоредим убачене клипове... Каћа је ускочила у кола и хтела да помогне, али невична је, клипови падају испод кола. - Немој, ти не умеш још да убацујеш у кош, каже мајка. Деда Воја се пење на кола, и он би да помогне. 
    За неколико минута лес је био празан-Мати одлази у Велику магазу да погледа да ли се напунила кога са широм; напунили смо буре од четири акова новим вином.
     Прича баба Мици, Мати: - Обрали смо на Главичици двоја пуна кола грожђа!Првог дана бербе отера ме неки санталудаст ветар... Другог дана је било лепо, ведро... 
     Био сам у соби и писао сам нешто, кад Мати дође из Друге авлије. - Гле колицно јаје - запрче!То пронела она пиосаста пилица... Као да је од голуба...

_____
  * извор: Крај "Зелене свеске" (1973). - Већ тада је започело пропадање наших фамилија, тихо и неприметно као лишће које жути. Сад, кад их више нема, јер су покојни - и баба Мица, и деда Воја, и наша Мати, видим да сам ја - за време тих повремених долазака из Београда - био негде другде, у облацима, да нисам схватао до краја шта се у ствари дешава... Они што су могли да раде на имањима - ујак, ујна, мој отац - практично су дигли руке од домаћинстава; напустили су село, доносили су паре, радили за неког другог, док је њихово пропадало... Али и да сам схватао, да нисам дакле био опседнут фатаморганама - шта би то помогло?
     (Напомена додата крајем августа 2018.)

ЛеЗ 0016131

Пред Палатом Феликс Ромулиана, крајем августа 2018. Снимак Б. Веддер

Игуман Саватије ми је укратко објаснио које се молитве из "Часловца" читају над умрлим - над одром у кући, у цркви, на гробу. И позвао ме је на чашицу препеченице, ја то нисам могао одбити иако сам знао да ће уследити разговор на тему - Све је привид, туга, све - лаж!, који се увек понављао приликом наших сусрета преко лета са незнатним варијацијама. Препеченица је била изврсна, укртела како кажу овдашњи, а игуман ми пружи једно писмо од своје родбине из околине Крушевца: - Читај! Ти си млад и имаш бољи вид...
    Писмо је било кратко, чистосрдачно, родбина је јваљала "брату игуману, да смо нашу добру мајчицу, никад непрежаљену, сахранили како добри обичаји налажу, подигли смо јој споменик за све оно што је она, сиротица и мученица, учинила за све нас..." 
    Наш разговор се наставио у том правцу, о пролазности, о пропадању, смрти.  - Све нас то чека, неке пре, неке после. Свевишњи је једина утеха, Он ће нас утешити и спасити и избавити од пакла и уништења...
   - Ви у то верујете, али ко зна да ли је то истина? 
   - Шта је истина? Истина није вера а може бити и вера; то се дешава онда кад се истина може проверити. Вера у истину је онда несумњива.... Ех, приче, приче, игра речи; вера је изнад истине - то је истина!Све друго је привид, туга, све лаж. Лаж је толико засенила људе данашње својом грешном природом да су склони да поверују, да је она мајка истине, а понекад и једина истина. Тајна је истина. Неверовање је опака лаж која допире из пакла живота...

_____
   * Кратак извод из већ споменуте Зелене свеске... (крај августа 1973)  
  
ЛеЗ 0016079

Успење  Богородице (Велика Госпојина). - Слаб апетит! Пробудила ме је касно мати и позвала на ручак. Мало сам појео нешто супе и белог пилећег меса...Волим краљицу винограда (бело крупно грожђе). После сам отишао на дрвљеник по секиру; постоји нека шљива која се споља наслања на северни зид моје собе; у данима безветрице, она не смета; али кад дуне силовит источни ветар, грање тако силовито гребе фасаду, као побеснела мачка; не могу да заспим. Синоћ сам легао касно, тј. неколико часова иза поноћи; сад ми се чини да није толико сметало гребање шљиве колико неки необјашњиви унутрашњи страх пред ветром који је надирао као помахнитао и претио да понесе као перце Велику магазу...**



____________

   ** Снимила је, пре неко вече ( уочи Велике Госпојине, 2018), Бранка Веддер, пеглајући ручне радове, везове и друго, наше покојне мајчице Наталије Лукић (+2002). Оне од које смо наследили дар,и осећајност, веру. Упорност...

   **

Велика магаза, у Мишљеновцу, данас (август 2018). Шљива је расла, она из записа, коју сам посекао пре 45 година,
и гребала, као зуби времена, на слици - цементна змија на северном зиду Магазе... Испред прве собе, где је сада лоза беле тамњанике, тада је била оскоруша, која се осушила после мајчине смрти. У међувремену је, неколико корака даље, никла и порасла дивља трешња, птичија трешња, која је први пут родила ове године, као уосталом и лоза - хвала Богу!

          ***  извор= запис из зелене свеске, малог формата, уметнуте у једну велику дебљих кортица и дупло већег формата, испуњен белешкама о ДЕТИЊСТВУ. ДЕЧАШТВУ И МЛАДОСТИ, са детаљима које сам временом, сасвим, заборавио. Некада сам редовно водио ту подебљу свеску, током 1973. Мања, зелена свеска писана је почев од Велике Госпојине, па на даље, до 30. IX 73. (недеља).

ЛеЗ 0016078