Претражи овај блог

Translate

недеља, 28. јануар 2018.

О ПИЈАВИЦИ ЉУБАВИ / БелаТукадруз



УМЕСТО ЕПИЛОГА 


Подлога: ледени хијероглифи. Део фотографије Branke Vedder (Шведска, јануар 2018)



Воз јури према Београду. Сад знам да, Ј. Б,  нећу више видети никад.Зашто све ово пишем? Коме? Мртвима? Зар је могуће писати мртвима, осим у неком кошмарном сну? * А ви, тугаљива искуства растанка,  докле ћете опседати моје биће као жалостиви мирис руже  решеткаста врата гробнице? Зар то што с поносом и сетом зовемо љубав, - зар то није завршено? Зар и даље неумитно цури, ко зној у валцеру?
Расплакаћу вас,  присећајући се јучерашњег миља (24.мај 1978.) У Загребу. Не знам шта ме довело пред врата дома Ј. Б. После свега.
Чист немир срца? Или она пруга крај нашег села, поток и пијавице (пијавице љубави)? Прича коју треба да испричам, већ је испричана. Негде другде. Неком другом.  Под другим именом.
Ту поетику је дефинисао описно Сен –Џон Перс, налажући
Поезији, да прати у корак једну приповест у част Мора.
Неки вакуум се отворио у мени,као прозор  загушљивог купеа.
Расла  је нека неописива туга у мени као брзина брзог воза.
Расло је у мени нешто што сам одавно носио у дну срца, све ово, као мрезга. Ја сам понео бреме искушења и одаћу почаст
Искушењу. Средићу овај запис некако, ништа не прећуткујући.
Дошао је трен да кажем последњу реч о јуче. Јуче већ траје
Три пуне године! Јуче је мене понело као море, са свим својим
Силама, струјама и чудовиштима. И с веће, и свеће висине
Видим га још ширим, него што уствари јесте. Очај што прелази
У зеленило већ васпоставља  елегију  сутона, задарски инферно.
Из мора излећу рибе и лете као галебови крилатим путем,
Којима је летела и она за којом жудех пуне три године!
Тада се образовао тај вакуум, у мени, у којем је вакуминизирано - ишчекивање, хлеб,осмех, нада, путовање фериботом, Крик галебова. Дубровник. Бока Которска.  Ријека Црнојевића.
Јуче је онај што сањари сред пене морске требало да  лупи
По њушци то јуче и ту јучерашњицу.  Кажем да Ј. Б. није ни
Хтела ни умела да  свој ланац покида у шталама неба!
Читава њена породица – отац, мати, сестра – су под образинама.
Под маском је и све оно што ми је прећутала.  Збогом: Ј.Б.!
Те речи које сам избегавао, једини су излаз. Да ту енергију
(разочарења, што свезује)  претворим  у  смешну  епизоду.
Јер г-ђица је  била везана уз  планове и рачун свога оца
Као ждребе уз руду на колима. Заражена колебањем, а не
Неком полном инфекцијом, не. Дволична,  брбљива и нестална
Као ноћних лептирова лет.  Дресирана, као ждребе, уз руду.
Призивам једно пролеће, испуњено неизрецивом  чежњом,
Чапљанима  крај Скадарског језера,  војничком чежњом,
И котарицом једне задарске девојке на марини коју
сам срео сасвим случајно, у којој нема поморанџи и
мандарина, у којој дрема  прави поскок донет из Книна.
Ех, колико сам као мало дете сањао о помирењу
На свим мојим љубавним постељама!
Сећам се: лежах као војник надомак  Цијевне
По мрљама слезасте ноћи, и неба боје индига.
Бунцах. Бунцах!
Путујући брзим возовима у Загреб. Кроз пустош
Закаснелих снегова равнице.  Јуче: сан, мора!
Али сад мора да се опростим са свим: са слепим
сокаком. Јуче.  Сад  се враћам назад, у Београд,
Добивши  сатисфакцију  која ме је поразила.
Збогом. Више не морам да ти кажем ко   си.

Сви схвате на крају ко су и шта су починили,
Јер Бог сваком напослетку уместо писма и пресуде

пошаље  свог изасланика, кога не препознамо одмах...
Воз јури према Београду. Сад знам да, Ј. Б,  нећу више видети никад...

Широк хоризонт леда и празнине. Фотографиј Branke Vedder (Шведска, јануар 2018)

   ___________

         * Ови су редови записани крајем јуна месеца 1978. године, на маргинама првих пет страница књиге Сен-Џон Перса МОРЕКАЗИ (Београд, Просвета, 1966) , вероватно или у једном београдском самачком хотелу, или на селу (у Мишљеновцу, где сам проводио летње ферије). Нашао сам их недавно, тражећи Микеланђелове Сонете,које сам негде био затурио,као и књигу овог француског песника, коју нисам читао - као неки моји пријатељи,и из завичаја и из Београда, са одушевљењем. Не... Ова "песма" тумачи саму себе, и вероватно да је не бих никада ни преписао, ни учинио доступним читаоцима, да није било, као што рекох, случаја комедијанта. (крајем јануара  - почетком фебруара 2018 ).  
          

четвртак, 25. јануар 2018.

ЧИТАВ ЈЕДАН КРУГ

БУЧУМЕТ.Једна успомена на село Шолетове и Мирине мајке. Пре две године. (Док је "Цана" лежала у Лесковачкој болници.)

Чудан је овај живот, чудан свет. Понекад ме походе мртви, понеки мртви наиђу, и учине нешто што не разумем. Али овде много тога разумем - нарочито пејсаж и ове скромне куће Јуњака, ја - Северац. Потомак Хиперборејаца. Ти обични људи тамо на југу Србије, нису нешто што идеализујем. Не. Упознавао сам их кроз сусрете годинама. Прихватили су ме јер су волели Ш. М. Сањам да се једног дана створи једна коалиција - Североисток . Југоисток (наравно српски)... Ако не чује ова гнерација, чуће следећа, јер нема другог пута, осим љубави и борбе, братства и мобарске традиције!

DEJAN LUCIC ZAPANJIO SRBIJU!: PUCANJ u Olivera Ivanovica je pucanj u TRA...

Crno i Zlatno - Seka Aleksic - Arija

V. Abramović - Skandal Kusturica i korupcija opozicionih medija!

Право на Бунт против лоше власти Велимир Абрамовић

instagram

Instagram